Јелена, дјевојка која је стајала и ћутала, објавила свој дневник

Јелена Топић, дјевојка која је данима стајала на тргу у Приједору привлачећи пажњу бројних пролазника и медија недавно је открила да је то био њен перформанс. У свом дневнику, којег је објавила, описала је како се осјећала док је 31 дан стајала на градском тргу, испред бивше робне куће „Патрија“.

„Типичан осјећај немоћи након ратних збивања на овим просторима присутан је у виду пасивности и вјеровања да појединац не може ништа промијенити. Занимало ме која је моћ анонимног појединца да на око једноставним, а дисциплинованим и интензивним поступком направи нешто видљиво и релативно значајно. Да ли је појединац као такав заиста немоћан?!“, написала је Топићева на својој страници Гласно ћутање, што је и назив њеног пројекта.

Водећи се том дилемом Топићева је осмислила сам и реализовала континуинирани перформанс чију је окосницу чинило њено ја, она као појединац, она као анонимус из провинцијског града и она као било ко други.

„Одлучила сам да ћу током перформанса бити отворена за утијецаје других људи. Моји суграђани и Фацебоок корисници, нису знали да утичу на процес, али диктирали су сваки мој сљедећи корак. Из дана у дан, заједно са мном несвјесно су градили и развијали перформанс чија је главна идеја била ауторефлексија појединца, друштва и медијске слике. Концепт је изашао у етер, са локалног прешао на регионални ниво, а моје гласно ћутање коме су крила дали случајни пролазници и медији постао је тема, догађај, мистерија...“, истакла је.

На својој страници у галерији 31 дан описала је сваки дан свог перформанса, односно своје мисли и дешавања.

Празан лист

Био је 27. септембар када је Јелена Топић први пут стала на „кутију“ на градском тргу у Приједору.

„Представљам празан лист бијеле хартије путем којег ћу наредних 30 дана најчешће комуницирати. Представе, коментари, осјећања и очекивања других, која оставе најјачи утисак на мене, наћи ће се на овом папиру. Донијела сам кишобран. Ако почне да пада киша, надам се да ће ми га неко од пролазника отворити“, записала је Јелена први дан.

И идући дан Јелена је дошла на трг. Истакла је како је страховала од реакција пролазника и одгађала да испише ријечи на свом папиру и тиме скрене пажњу на себе. Тај дан отворила је кишобран, али киша није пала. Сутрадан је дошла с кишобраном, али га није отворила и сва је покисла.

Четврти дан су је примијетили. Питају је: Зашто шути?

„Свуда око мене одзвања знатижеља. Дајем одговор у виду оксиморона 'гласно ћутим'. Ћутим и ослушкујем – тако вас боље чујем. Када проговорите у моје име о томе ко сам и шта радим уједно ћете проговорити и у своје име, а тада ће моје ћутање постати гласно“, написала је Топићева на својој страници.

Када је пети дан испред постоља оставила празну свеску и оловку, пролазници су уписивали своје поруке. Питали је због чега стоји, говорили јој да је воле, да има подршку, а неки су чак остављали и новац.

„Од људи који су нешто написали, њих двадесет и једно ми пружа подршку, четверо пишу да ме воле, једно лајкује мој поступак и једно се шали. Добар омјер“, написала је Приједорчанка.

Без подршке пријатеља и родбине

Но, њено стајање и шутњу нису разумјели ни бројни њени пријатељи, па су тражили од ње да то престане чинити. Ипак, шестог дана једна пријатељица је стала поред ње и на тај начин јој исказала подршку.

Док је стајала и шутјела доживјела је бројне псовке, вријеђања, омаловажавања, али осјетила је и подршку и љубав. Било је тренутака када је жељела прекинути перформанс и све објаснити, али остала је устрајна.

Једанаестог дана њеног стајања, медији се већ почињу интересовати, а она ставља натпис Адул Масин, натпис се чита обрнуто, с десна на лијево - „нисам луда“.

„Џабе стојиш ту!“

Тих дана Јелена Топић је добила велику популарност у медијима. Сви су писали о њој, али одговор на то зашто шути и стоји нису добили.

„Џаба ти ту стојиш, ништа постићи нећеш - рекао ми је дјед корачајући са унуком под руку. - 'Боље да идеш стати пред општину', 'Ај ти кући дијете, нема од тога ништа', 'Нико те не види од оних који би требали да те виде', 'Ја бих стао/ла поред тебе само да знам твоје разлоге', 'Нема ми ко причувати дијете', 'Не могу због посла', 'Боле ме ноге', 'Само да нисам стар', 'Мама ме не би пустила', 'Страх ме је шта ће други рећи'„ - поручивали су Јелени њени суграђани.

Неки су чак мислили да је Јелена није из БиХ, а она да би показала своје поријекло и традицију 14. дан је обула приглавке.

„Сваког дана од 11.00 сати, осим викендом, очекивала сам посјету дјеце. И непогрешиво, увијек би дошли. Скупили би се око мене и чекали до 13.00 да сиђем са постоља. Повремено су ме пипкали по рукама да виде да ли сам жива, препадали ме с леђа, вукли ме за јакну или додиривали по ногама. Покушавали су на разне начине измамити моју реакцију. Када су били око мене, вријеме ми је непримјетно пролазило. Сваки дан су долазили са новим идејама. Навест ћу неке најзанимљивије: такмичење у стајању за Гинисову књигу рекорда, групно такмичење у стајању са осталим такмичаркама расутим по граду, конкурс за најбољу фотографију и ко се највише пута услика добит ће награду, прикупљање новца за дјецу...“, испричала је Топићева.

Вербални и физички напади

Топићевој није нимало било једноставно стајати на тргу, јер никада није знала какве ће бити реакције њених суграђана. Десило се да ју је један младић вербално напао, а два дјечака ударила с леђа.

„Јако сам се уплашила, али сам само зажмирила. Претходно сам згужвала папир са натписом 'Ово је мој град' желећи негирати да сам у овој средини рођена и одрасла, али истина је неминовна. Згужван папир сам залијепила на постоље, али тако да се види и натпис 'јадна не била .И.'„

Младој Приједорчанки су, док је стајала, понудили чак и посао, добру плату и игурну будућност ако се учлани у једну странку.

У центру пажње медија

„Медији су данима давали приказ овог догадјаја, а често и сами нису знали зашто то раде. Новинарска жеља за сензацијом по сваку цијену и неприсуство истраживачког новинарства довело је до дезинформација на многим нивоима. Новинари су кројили причу која је њима одговарала или за коју су сматрали да ће изазвати највише интересовања“, истакла је умјетница.

А, онда су јој суграђани почели прилазити да јој кажу да су читали о њој или је видјели на ТВ-у.

„Имала сам осјећај да су ме људи престали доживљавати као људско биће. Постала сам градска атракција. Све чешће су долазили, чак из других градова, само да би се сликали поред мене. Почели су искориштавати публицитет створен око перформанса зарад личног циља или као предмет националистичке пропаганде. Стекла сам утисак да ме гледају као на простор за сопствену рекламу“, написала је Топићева у свом дневнику.

Добијала је чак и савјете да иде из БиХ, земље у којој нема будућности.

„С времена на вријеме крајичком ока примјећивала сам да се раме уз раме поред мене 'укипио' неко од мојих суградјана. Стајали би ту десетак минута и настављали даље. Такви тренуци су ме радовали. Осим њих, који су били ту да ме подрже, већ трећи дан у исто вријеме посјећивала ме је жена средњих година коју нисам познавала. Она ми се исповједала, говорила да ме разумије и захтијевала да сиђем са постоља. Вукла ме је за руку, галамила на мене, молила и плакала због чега сам улагала велики напор да останем прибрана. У оваквим ситуацијама када ви ме неко напао, одмах би се нашао неко други ко би ме одбранио и зато сам се осјећала безбједно. Али данас је било другачије, нико од градјана ме није бранио. Перформанс је постајао средиште лудила током којег се плакало и хистерисало. Нико од мојих сарадника није реаговао јер је постојао договор да то ураде само у случају тешког физичког напада или напада оружјем. Међутим, тог дана Викторија није могла задржати дистанцу и физички се препријечила измедју мене и жене. Ставила сам њу, људе око нас и себе у незавидан положај тиме што сам била беспомоћна. Перформанс је постајао представа. Сви заједно смјењивали смо улоге жртве, спасиоца и прогониоца. Ни тада перформанс нисам прекинула, иако сам у тим тренуцима жељела да побјегнем далеко и да се никад више не вратим. Све у складу са препорукама многих људи претходних дана: ''Боље ти је да одеш из земље, овде нема будућности'„, записала је Приједорчанка у свом дневнику 30. дан.

Крај перформанса

„Преко интернета су се почели провлачити непријатни сукоби о национало-политичкој позадини мог поступка, те његовој вези са ратном прошлошћу Приједора и дешавањима током тог периода. Супростављене стране тврдиле су се да је мој поступак залагање за једну од опција унутар њихових нерашчишчених односа. Такође, у коментарима на интернету људи су почели изражавати незадовољство због огромне медијске пажње која ми је посвећена. Неколицина Приједорчана ми је преко Фацебоока упутила молбу да стечену медијску пажњу преусмјерим на Игора, десетогодишњег дјечака коме је хитно била потребна операција.

Мој перформанс стајања и ћутања у трајању од тридесет дана јуче је завршен, па сам постољу вратила стару намјену. Испунила сам га дрвима за огрјев и оно је опет постало кутија за дрва. Затим сам одвадила неколико цјепаница и замолила три дјечака да ми помогну да помоћу цјепаница и креда формирам број 1413. Дјечаци су били истих година као и дјечак Игор. Сваким позивом на овај број донирала би се 1КМ за његово лијечење“, написала је Топићева у дневнику.

Након завршеног перформанса истакла је да је за њу то био доказ да појединац својим актом у друштву и социјалном интеракцијом, независно од финасијских средстава и независно од друшвено-политичких околности може учинити и покренути нешто.

„Појединац није немоћан, а у интеракцији са друштвом може бити врло моћан.Знање о перформансу, мотиве и инспирацију стекла сам на предавањима из интермедијалних истраживања код професора Младена Миљановића са класом студената четврте године студијског програма ликовних умјетности на Академији умјетности у Бањалуци“, навела је Јелена на својој страници.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.