Избјеглички дани Ђурђије и Крсте Премила у Модричком пољу три

МОДРИЧA - Ђурђија и Крсто Премил, који су ратне 1993. године избјегли из Гостовића код Завидовића, свили су ново породично гнијездо у насељу Модричко поље три. Са своје четворо дјеце живе новим животом.

- Лијепо нам је у Модричи. Не можемо да се жалимо, али срцем и душом смо остали на родној груди. A морали смо отићи да бисмо спасили живу главу. Као и многи понијели смо само завежљај и успомене из родног краја. Сјећам се као да је јуче било. Најмлађу Дарију, којој су биле тек двије и по године, у наручју сам изнијела - прича Ђурђија Премил.

Каже да су најприје уточиште нашли у Гаревцу код Модриче.

- Ту смо само привремено били смјештени. Засукали смо рукаве и кад је рат прошао, саградили нову кућу и започели живот изнова у насељу Модричко поље три. Дјеца су израсла и једно по једно смо извели на прави пут. То нам је највеће богатство - наглашава Крсто Премил.

И заста Премили су поносни на синове Тихомира (33), Дејана (29), Дарка (28) и кћерку мезимицу Дарију (18). Међутим Крсто који је оболио, јер је преживио мождани удар, врћа причу на родне Гостовиће.

 - Огњиште не могу да прежалим. Да сам бар грумен земље понио да замирише моја земља. У Гостовићима нам је све спаљено и уништено. Откако сам оболио ријетко одем у родни крај тек да ме жеља мине. A онда се вратим тужан и болестан. Исплачем се па ми је буде лакше. Земљу никада нећу продати, а замолио сам и своју дјецу да то не чине кад ја умрем - каже Крсто Премил.

Ипак истиче да му ваља живјети и гледати у будућност због дјеце и унучади.

- Нека су ми дјеца жива и здрава, а за остало ћемо лако. Овдје је лијеп крај - рекао је на крају Крсто Премил.

Унучад

- Општина Модрича нам је додијелила плацеве и саградили смо три куће, једну за нас и двије за два старија сина који су основали породице. С нама су остали млађи син и кћерка. Имамо троје унучади који су наш понос. У Модричком пољу провешћемо остатак живота - каже Ђурђија Премил 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.