Исповијести пацијената којима је трансплантација подарила нови почетак

БАЊАЛУКА - Ономе ко никада није чекао позив који значи шансу за нови живот тешко је замислити како изгледа стрпљење у данима и ноћима испуњеним надом и неизвјесношћу. Свака секунда носи и страх и очекивање, а чекање на орган постаје испит издржљивости у којем се живот чини крхким, док се нада за спас никад не гаси.

О томе најбоље свједоче Александар Вуксан из Градишке и Српчанка Здравка Алексић, којима је срећа покуцала на врата захваљујући несебичној одлуци родитеља да дарују органе и тако пруже шансу за нови живот.

Њихове животне приче најбољи су доказ да један орган може значити живот, а једна одлука бити највећи дар човјечанства, о чему су они за "Глас" отворили душу и открили све детаље своје борбе, страха, наде и побједе.

Живот Александра Вуксана од најранијег дјетињства везан је за болничке ходнике и апарате. Са свега осам година први пут је кренуо на хемодијализу, а убрзо му је мајка донирала бубрег у Београду.

- Тада сам био најмлађи пацијент у бившој Југославији који је трансплантиран. Тај бубрег је трајао шест година, а онда сам пуне 23 године поново био прикован за апарат. У јануару 2023. у Минску сам добио кадаверични бубрег и коначно почео нормалније да живим. Данас пијем терапију, редовно идем на контроле и захвалан сам на свему. Кажем да сад дођем као стара, али надограђена особа. Живот је коначно много лакши, више нисам три пута седмично везан за апарат - прича Александар.

Каже да му је искуство болести и трансплантације дало снагу да помогне другима. Овај тридесетдеветогодишњак данас ради у невладиној организацији која окупља трансплантиране и људе на дијализи.

- Мој једини циљ је да се у Српској направи листа прималаца и донатора, као што постоји у свијету. Један донор може спасти најмање седам живота. То је највећи дар човјечанства - наглашава Александар.

Његова мајка Слободанка присјећа се дана када је без размишљања одлучила да дијете спасе својим органом.

- Никад нисам размишљала да ли ћу дати бубрег сину. Једини страх ми је био да нећу успјети и да му нећу продужити живот. Тада сам имала двоје мале дјеце, али дилеме није било. Прошло је толико година, а ја ни осјетила нисам да ми недостаје тај бубрег. Увијек свима кажем: "Молите се Богу да можете неком помоћи и олакшати живот" - казала је Слободанка.

Она додаје и да је њен покојни супруг такође био бубрежни болесник те да није било нимало лако гледати како и он и син иду на дијализу.

- Нажалост, за њега није било донора, била су то ратна времена. Зато данас без икаквог размишљања кажем: "Потписала бих да у случају моје смрти сви органи буду дати онима којима значе живот" - истакла је она.

Сличну причу има и Здравка Алексић из Српца којој је прије 12 година бубрег поклонио отац Здравко Шапоња. Од пете године болује од Алпортовог синдрома, а мајку је изгубила због исте болести.

- Кад човјек не доживи ову муку, не схвата колико је значајно донаторство. Када су ми рекли да је једино рјешење трансплантација, отац је без размишљања понудио свој бубрег. То је тренутак који се ријечима не може описати. Захвалност коју осјећам према њему је неизмјерна. Данас, кад видим да је све добро, често плачемо од среће и смијемо се заједно, јер сам отворила ново поглавље живота - прича Алексићева.

Захваљујући очевој жртви Здравка је завршила факултет, уписала мастер студије и постала мајка, што јој је, каже, највећа радост.

Њен отац истиче да није било простора за дилему.

- Све што сам хтио било је да спасем кћерку. Ко има дјецу зна да је спреман учинити све за њих. Данас, кад видим да Здравка има свог сина, нема срећнијег човјека од мене. Осјећај да сте спасли нечији живот не може се поредити ни са чим. Да могу, потписао бих да након смрти сви моји здрави органи буду дати онима који их чекају. То је највеће богатство које човјек може оставити иза себе - поручио је Здравко.

Промоција

Република Српска недавно је покренула програм промоције трансплантације ради подизања свијести о донирању органа и јачања домаћих капацитета као одговор на дугогодишњу потребу да се смањи ослањање на центре у иностранству. Програм је усмјерен на развој здравственог система и едукацију јавности о значају донирања органа, ткива и ћелија. Подршку овом процесу пружају јавни универзитети и Фондација "Каћа", која већ годинама активно ради на подизању свијести о трансплантацији.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.