Херцеговина вјечна као камен

БЕРКОВИЋИ - Вијековима су клесари из херцеговачког краја, посебно из Дабарског поља, били цијењени мајстори чијим су вјештинама обликоване палате у Старом граду на Хвару, Херцег Новом, Требињу...

Херцеговина је земља у којој се на камену али и од камена живи. Са каменом се овдје и у смирај на починак одлазило и у зору будило. И мајка би, чеду кад се роди, прво камен стављала под главу, па га тек онда млијеком задојила...

Када се није имало ни о чем другом, причало би се о човјеку и камену.

Вијековима су херцеговачки клесари вадили и обрађивали камен, зидали њиме куће, дворишта, цркве. Од камена су израђивали зидове, подове, стубове, кровове али и украсе којих се не би постидјели ни антички умјетници. Њихово мајсторско умијеће било је на гласу далеко изван Херцеговине па су многи од њих "дали руке" и на грађевинама далеко од родне груде. Посебно су били цијењени клесари из Дабра чијим вјештим рукама дио љепоте дугују многе камене грађевине широм бивше Југославије.
Седамдесетих година прошлог вијека готово да није било села које није имало доброг мајстора клесара.

Данас само ријетки чувају ту традицију. Један од њих је Марко Џомбета (68) из села Подкома. Почео је, каже, давне 1960. године да преврће камене громаде и изучава зидарске занате. Зидара је у његовој кући увијек било. Данас су његов посао преузели најмлађи синови Јовица и Драженко, а некада су то радили његов отац Јован, дјед Ристо, прадјед Симо...

- Од овога тежег заната нема, иако је "мајсторски". Треба све припремити, наћи квалитетан камен, извадити га из земље. Потом дуго радити на њему да би се могао користити за градњу. Раније се све радило ручно, само са шпицом и чекићем и било је тешко. Некако нам то улази у крв од малих ногу, чим прогледаш видиш камен и људе што га обликују - рекао је Џомбета.

A камена у Подкому има у изобиљу и то потврђују два велика мајдана код водопада, Точило и Градац. Из њих је одвајкада вађен камен за куће, огњишта, калдрме, штале, салаше, споменике... обиљежавајући овдашњи човјеков живот од рођења до смрти.

Звоно на храсту

Црквиште, које се налази на узвисини међу храстовом шумом, је ограђено и у њему се поред темеља цркве налази и неколико некропола. Маркови синови над темељима цркве подигли су металну конструкцију, коју покривају за вријеме службе сваког 30. јула, а црквено звоно које је постављено на стољетном храсту чује се по својим засеоцима у храстовим гајевима, у долинама и узвисинама на три-четири километра.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.