Херој из сњежне мећаве за "Глас" о спашавању људи из заметене колоне (ВИДЕО)

ДРВАР - Нисам храбар човјек, али чистог срца и уз Божију помоћ кренуо сам без имало оклијевања у борбу са сњежном мећавом. Водила ме мисао да морамо из намета спасити заробљене људе и дјецу, а без обзира на опасност одустајање није било опција.

Тим ријечима причу за "Глас Српске" почиње педесетогодишњи Дејан Граховац, херој из сњежне мећаве, Дрварчанин огромног срца, који није часио ни часа када је чуо вапај из заметене колоне.

Наизглед уобичајен зимски дан у Крајини, мећава ко мећава, ни прва ни посљедња. Само најмлађи у тим крајевима не памте заметен Оштрељ и села окована снијегом.

Тако је изгледало, међутим, на десетак километара од Граховчеве куће одвијала се права драма. У најмању руку филмска прича.

- У тој колони био је и мој пријатељ Дејан Зељковић. Били смо на вези, знао сам да су услови претешки за вожњу, али нисам могао ни да замислим колико је ситуација озбиљна. Нисам ни слутио шта се тамо дешава. У вријеме рата боравио сам неких годину конкретно на том предјелу, познајем терен, али оно што сам доживио те ноћи, 24. децембра, није ни близу тих искустава одраније - казује Граховац.

Када се ноћ већ спустила, а Зељковић написао на свом "Фејсбук" профилу: "Људи, помагајте, овдје има и мале дјеце", схватио је да нема више времена за чекање.

- Нисмо смјели чекати ни секунд више. Имам двоје мале дјеце, помислио сам само шта бих да су она заметена у снијегу. У овој нашој држави нажалост мало шта се може очекивати, да су надлежни радили своје, не би ни дошло до те ситуације. Написао сам на свом "Фејсбуку" да сматрам да треба да се организујемо јер и ако изађу машине на терен, без људске снаге и помоћи ништа неће бити ријешено, јер када машина прође крај колоне само ће је затрпати још више. Без човјека и лопате остаће заметени - испричао је Граховац.

Није дуго требало након његовог апела, јавили су се горштаци спремни да притекну у помоћ.

- Моји другови Ђуран Сабљић, Горан Броћета и Марко Жижић били су спремни да кренемо ка заметеној колони. На путу до те локације срели смо двије полицијске патроле, нису нас спријечили да идемо, иако је саобраћај био обустављен. Све до мјеста Пасијак све је дјеловало уобичајено, мало јача зима, ништа специјално. Након 200 метара буквално смо ушли у неку другу димензију, лудило, ма немам ријечи како да то опишем. На потезу између Пасијака и села Црљивица све је било заметено. Био сам на вези са колегом који је са машином долазио да чисти, рекао ми је да нема машине која може да пробије те намете од два, три метра. Ишчупали смо једно возило, друго, треће, потом сам и ја заглавио па су чупали мене - рекао је Граховац.

Када су добили информацију да ће доћи машине да рашчишћавају пут повукли су се до Пасијака. Ту их је чекало још добровољаца који су кренули у помоћ заметенима.

- Снијег, вјетар, сметови, неко опште лудило... Не видим ништа, не могу да дишем, капа ми се претворила у шљем. Покајао сам се што нисам понио кацигу. За својих 50 година живота нисам тако нешто доживио. А све то није ништа у поређењу са призором који сам видио у једном од завијаних возила, мајка са дјететом у наручју које безбрижно спава. Све се сломило у мени. Ми да нисмо дошли до њих те ноћи, не желим ни да помислим шта би било ујутро - присјетио се Граховац.

Док је трајала акција спашавања стигле су и машине, заједничким снагама су након неколико часова ослободили сва возила, а било их је педесетак сигурно.

- Нисмо стали док и посљедње возило није прошло. Стигли смо на ту локацију око 21 час увече, а дошли кући око три часа иза поноћи. Не размишља човјек у том тренутку, не осјећа ни хладноћу. Нико се није пожалио, само смо гурали напријед. Сви ови момци, дали смо све од себе и надам се пробудили наду да међу људима свако од нас само треба да буде човјек. Као да се у тим моментима претворите у машину са најјачим мотором и само радите. У једном тренутку када смо ослободили прва возила застао сам да промијеним капу и рукавице, само на неколико секунди, окренуо сам се око себе и нигдје живе душе. Екипа је била од мене свега пет метара, али их нисам видио, нисам чуо, нисам могао да дишем, само некакво абнормално струјање ваздуха - испричао је Граховац и нагласио да их је само Бог спасио.  

ФОТОГРАФИЈЕ

Да бисмо ову херојску причу сажели у неколико редака новинског текста, Граховца смо упитали за фотографије.

Насмијао се и одговорио да нажалост нема.

- Другари су се шалили са мном да сам први притекао у помоћ, а на мрежама нисам објавио ниједну фотографију. Нисам ни мислио о томе, није било времена. Ови моји момци, екипа, дали смо све од себе - рекао је Граховац.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.