Дјечачке руке одржавају домаћинство код Босанског Петровца

БОСАНСКИ ПЕТРОВАЦ - Милошу Јеличићу, петнаестогодишњаку округлих образа и црне косе, у крају познатом као младић који је дјетињство посветио пољопривреди, машине које је добио прошле године биле су подстрек да још више, боље и јаче својим радом помогне породици.

Овај младић, који је лани својом животним причом освојио многа срца, заједно са тетком, који му је узор, за годину је узорао десетине хектара земљишта и избалирао на стотине бала сијена.

Дани овог узорног и вриједног основца су у потпуности испуњени. Док многи његови вршњаци маштају о каријерама далеко од села, неки чак и ван државе, Милош размишља о томе како довољно да заради са трактором, у који сједа одмах послије повратка из школе и обрађује њиве и балира сијено у овом малом крајишком граду. Овај ученик жуљевитих руку сматра да се у селу може добро живети.

- Прошле године сам у виду донације добио фрезу и балирку. Захваљујући томе сам урадио посла и посла, те зарадио довољно новца за себе и породицу. Комшије често зову да припремим земљиште за сјетву. Тетак углавном иде са мном, јер се плаши да се не бих повриједио, пошто ме још сматрају младим и неискусним, иако се ја тако не осјећам - прича Милош, додајући да је доста посла имао и за балирку, коју је добио од предсједника Републике Српске Милорада Додика. 

Милош, којем ништа не пада тешко, каже да би дан и ноћ могао бити на њиви.  

- Највише посла имам сад у прољеће, мада одмора нема ни током љета и јесени - каже овај петнаестогодишњак.

Иако млад и савремен Милоша од његове генерације издвајају особине које мало ко од његових вршњака и даље посједује, а то су стрпљење и способност да живи у тренутку.

- Као што је зрну пшенице потребно да проклија и порасте, да бисмо на крају видјели неки производ, тако и у пољопривреди морате бити стрпљиви и полако радити да бисте на крају имали неки резултат - истакао је Милош, који је уз оца све научио. 

Након очеве смрти, прије седам година, одлучио је да се, како вели, искључиво посвети имању и породици. 

- Док сам жив, нећу дозволити да се ово домаћинство, које мојој породици много значи, угаси. Тата ме је научио да косим и купим сијено. Са њим сам у њиву први пут ушао са шест година, а у трактор двије године раније - каже Милош, додајући да је након татине смрти, када је имао само осам година, преузео бригу о мајци и сестрама. 

Милош, који је ове године матурант, каже да ће се уписати на смјер шумарски техничар, а помало страхује да због школских обавеза неће имати времена за да ради на њиви, колико је до сада имао. 

- Због неке друге школе не иде ми се од куће, а за шумарског техничара сам чуо да није тешка, јер не смијем баш много запоставити посао на њиви од којег готово сви живимо - казао је Милош.

Мајка Сњежана Јеличић за свог сина има само ријечи хвале. Он јој је највећа подршка и ослонац, неко на кога у свако доба дана може рачунати.

- Најдраже ми је то што, поред свих обавеза код куће, стиже и у школу, гдје, такође, постиже добре резултате. Њему ништа није тешко и спреман је да у пет устане да би комшији, примјера ради, исфрезао земљиште - прича поносна мајка Сњежана. 

Милош би могао, истиче она, као и сва друга дјеца, вријеме да проводи са вршњацима и на друштвеним мрежама. 

- Његови вршњаци имају другачије снове, већином о лагодном животу у иностранству и неупоредиво лакшем послу од обраде земљишта. Да он није такав какав јесте, не знам како бих могла стићи и у шталу, на њиву и у кућу. Нас двоје се, када он нигдје не ради, подијелимо око обавеза. Док ја позавршавам обавезе по кући, он је код стоке, а касније идемо заједно у њиву - казала је Сњежана. 

УТОВАРИВАЧ

Иако сада има све што му је потребно да би обављао послове које воли, Милошу Јеличићу би добродошла и једна садилица за кромпир или утоваривач гнојива. 

- Сваку марку вишка остављам са стране да купимо нешто од то двоје, јер би све брже ишло. Овако треба нам много више времена и снаге - каже Милош. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.