Димњачар Ивановић чистио димњак на 172 метра висине

Вишеград - Свијет видим одозго и на јави, али и у сну, каже димњачар из Фоче Миле Ивановић док хода вишеградским улицама у потрази за послом.

Испод капе оџачарске и накостријешених гаравих обрва Миле мотри кровове мјеркајући димњаке, из којих, ових јесењих дана, не вијуга дим и већ себе види у висинама, осјећа мирис смоле и катрана.

- Најсрећнији сам кад сам на димњаку, ближе небу и птицама, онда заборавим свакидашње овоземаљске проблеме, неисплаћене рате кредита, беспарицу, неповађен кромпир из њиве и неприпремљену зимницу - јада се стари оџачар приподижући на рамену сајлу са четком.

Миле вели да је право задовољство кад очисти запрљано и запуштено и да разумије домаћице кад послије напорног чишћења куће отхукну и сједну да пију кафу.

- Кроз колико ли је само димњака тутњала ова метална кугла за ових мојих четири деценије бављења овим послом, код кога су, како кажу, црне руке, а бијела погача - збори Миле отресајући пепео са цигарете.

Ивановић тврди да је једини професионални димњачар у Српској и да је занат завршио прије 45 година.

- Та школа је укинута, никог више не уче за оџачара, оџачари су нестали, али, како видимо, оџаци нису, они се још диме и димиће се, али ће се и запушавати - мудрује Ивановић.

Примјећује да димњаке данас чисте самоуки димњачари који немају ни алат, ни киселине за то, па ни храбрости да се попну у висине, а о гаранцији посла да се и не говори.

- Кад завршим посао, издајем потврду и гаранцију да је газда куће миран годину, а ови... они су као надриљекари, само замуте, а ништа не гарантују - вели Ивановић.

Димњачара из Фоче зову на све стране, па је, каже, недавно чистио димњаке у Бијељини и градовима источне Босне.

- Звали ме и у Обреновац, у термоелектрану, тамо сам се пео и чистио димњак на 172 метра висине, било је тешко, објекат се њише, град ми испод као из авиона, а људи као мрави - прича о својим импресијама стари оџачар.

Док хода улицама, често му притрче дјевојке и жене да чупну дугме на његовој гаравој "униформи". Кажу да је то за срећу.

- Сједим на Златибору, чекам посао, кад ми приђе један господин у одијелу с краватом. Каже: "Можеш ли ми дати једну длаку из четке, то доноси срећу." Ишчупам длаку и он оде. Кад ето ти га сутрадан, вели хајдемо на ручак. Ја онако гарав у луксузни ресторан, једи ово, једи оно, и све га нешто гледам, шта му би да ме чашћава. Кад на крају, кад попих и једну клековачу, рече: "Срећна бјеше она длачица из четке, кћерка ми је положила дипломски - исприча још једну причу стари оџачар.

Док гледа доконе омладинце како сједе у кафићу или шетају улицом, Миле мисли о томе како се нико од младих не интересује за овај посао. А димњака ће увијек бити.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.