Дан примирја и цвијет који оживљава: Зашто Срби на реверу носе Наталијину рамонду

БАЊАЛУКА – Србија и многе земље широм свијета данас обиљежавају 11. новембар – Дан примирја у Првом свјетском рату, дан када је 1918. године окончан један од најкрвавијих сукоба у историји човјечанства.

Овај датум обиљежава се у знак сјећања на потписивање примирја између сила Антанте и Њемачке, а симбол Дана примирја у Србији је Наталијина рамонда, цвијет који представља васкрс и вјечни живот.

Примирје потписано у вагону маршала Фоша

У француском граду Компјењу, у специјалном вагону маршала Фердинанда Фоша, 11. новембра 1918. године у 11.00 часова потписано је примирје између зараћених страна.
Тиме је окончан четворогодишњи рат који је однио више од 15 милиона живота, док је Србија платила највећу цијену у односу на број становника.

Према подацима Конференције мира у Паризу 1919. године, Србија је изгубила 1.247.435 људи, односно 28 одсто укупног становништва, међу којима је било више од 400.000 војника.

Иако је рат окончан тог дана, коначни мир успостављен је Версајским споразумом, потписаним 28. јуна 1919. године.

Обнова сјећања и поука за будућност

Дан примирја обиљежава се у исто вријеме у свим државама побједницама – Србији, Француској, Великој Британији, Италији, Русији, САД, Новом Зеланду и Белгији.
Тачно у 11 часова и 11 минута, у знак сјећања на тренутак потписивања примирја, широм свијета се одаје пошта страдалима у Великом рату.

У Србији, грађани уочи и тог дана на реверу носе значку са Наталијином рамондом, као подсјетник на жртву, али и на снагу народа који се увијек изнова подиже.

Цвијет који васкрсава – симбол обнове Србије

Наталијина рамонда (Ramonda nathaliae) јединствена је биљка која расте само на подручју Балкана, углавном у кањонима и на кречњачким стијенама јужне Србије и Сјеверне Македоније.
Овај љубичасти цвијет познат је као „цвијет феникс“, јер и након што се потпуно осуши, када добије воду – поново оживи. Управо та његова особина симболизује васкрс српске државе након великог страдања у Првом свјетском рату.

Назив је добила по краљици Наталији Обреновић, а 2012. године постала је званични амблем Дана примирја у Србији. У њеном дизајну налази се и трака Албанске споменице, која подсјећа на страдање српске војске током повлачења преко Албаније 1915. године.

Тако рамонда, уз траку у бојама заставе, симболично представља преживљавање, обнову и понос народа који је прошао кроз најтежа искушења.

Цвијет који подсјећа да живот побјеђује

Србија је из тешког и исцрпљујућег рата успјела да изађе као побједница, поново се рађајући као цвијет феникс.

Наталијина рамонда, чији је цвијет висок 10 центиметара, припада фамилији Gesne riaceae.

Има љубичасте цвјетове и тамно зелено лишће, а цвјета од априла до јуна.

У периодима суше, рамонда се сасуши и смежура, али чим добије довољно воде постепено се опоравља, успоставља нормалну физиолошку активност и озелењава.

Ту јединствену појаву први је уочио ботаничар Павел Черњавски када је просуо воду по хербаријуму.

Рамонду је код Ниша, у Јелашничкој клисури, открио ботаничар и дворски љекар краља Милана Обреновића, Сава Петровић, 1882. године.

Он је намјеравао да нову врсту да назове Нишка рамонда, али је одлуку промијенио у част краљице Наталије.

Наталијина рамонда расте углавном на истоку Србије, али и на планини Ниџе, чији је највиши врх Кајмакчалан, поприште велике битке у Првом свјетском рату.

Подручја на којима у Србији расте проглашена су за заштићена подручја, а то су Парк природе "Сићевачка клисура", Специјални резерват природе "Јелашничка клисура", Специјални резерват природе „Сува планина” и Национални парк "Шар планина".

Ова законом строго заштићена врста расте и у Сјеверној Македонији, на сјеверу Грчке, у Албанији, Црној Гори и на сјеверозападу Бугарске.

Наталијина рамонда није само симбол прошлости, већ и порука будућим генерацијама да се и након најтежих пораза могу родити нови почеци.

Тако овај мали, скромни цвијет, постаје знак вјере, истрајности и васкрса једног народа који никада није престао да вјерује у своју слободу.

„Попи“ као подсјетник на страдање

На Дан примирја у појединим земљама, посебно у Великој Британији, као симбол се носи цвијет булке.

"Попи" је подсјетник на вријеме када је на разореним и опустјелим пољима, гдје су војници масовно сахрањивани, а биљни и животињски свијет тенковима и бојним отровима уништаван, први никао крваво црвени мак.

Цвијет и даље расте на мјестима битака у Француској и Белгији, о чему је још 1915. писао канадски потпуковник Џон МекКре у дјелу "На пољу часном" - "На пољима Фландрије".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.