Црвени кестени чувају тајне заљубљених

ВИШЕГРAД - Пјесма "У лијепом старом граду Вишеграду", која се више од педесет година пјевуши на просторима бивше Југославије, почиње ријечима "На Бикавцу брду града Вишеграда...".

Ово опјевано брдо налази се на десној обали Дрине и лијевој обали Рзава. Као стасити младић који се сагао да наточи воде са извора Бикавац наднијело се на само градско језгро, закрилио га својим кестеновима, тополама и оморикама и дише у њега својим огромним плућима.

Записано је да су на Бикавцу за вријеме турске владавине докони и богати одмарали у дебелој хладовини старих ораха и шљива. Хроничар вишеградских збивања Љубомир Мутапчић каже да је Aустрија на Бикавцу била изградила болницу, а послије Другог свјетског рата урађен је модеран мотел са бунгаловима.

- Од аустроугарске власти остао је само један хладњак, са кога пуца предиван поглед на град и његову околину - каже Мутапчић.

На клупи хладњака, кад год је лијеп дан, сједи старина Милан Сарић, који је из Коњица, доселио у новоизграђено насеље за избјеглице на Бикавцу.

- У току дана ту сједимо ми, пензионери, а увече омладина и заљубљени - прича Сарић.

На овом истом мјесту сједио је 1953. године Драгиша Недовић из Крагујевца, који је служио војни рок у овом граду. До ушију је био заљубљен у Вишеграђанку Кику и њој је посветио стихове пјесме "У лијепом старом граду Вишеграду". И друга Ненадићева пјесма "Прођох Босном кроз градове..." плод је његових љубавних заноса на Бикавцу.

Бикавац данас, ипак, није оно што је некад био. Нови неимари на његово седло посадили су девет стамбених зграда, а мотел и бунгалови пропадају.

На стара времена подсјећају стабла црвеног кестена и дрво које цвјета ових дана и које, како кажу досељеници, "није багрем, а личи на багрем". И њега су посадили Aустријанци.

Они романтични, заљубљени до касно у ноћ сједе на старом хладњаку и пјевуше: "У лијепом старом граду Вишеграду...".

Aндрићева приповијетка

Вјечити мир Бикавца пореметио је долазак аустроугарске војске и чиновника нове власти, који су почели градњу пруге, а кроз његову утробу пробушили тунел.

- Бикавац се сасвим променио. Посекоше некад чувене орахе. Избраздаше брег путељцима, посадише багремове, дигоше терасе и хладњаке, постригоше грмље. И све је било под конац... - написао је Иво Aндрић у приповијеци "Рзавски брегови".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.