Чокоти лозе пркосе херцеговачком кршу

БЕРКОВИЋИ - Једини виноград у берковићкој општини налази се у селу Подкому, гдје љети испуцала земља вапи за водом. Тамо је све некако посебно наглашено, и природа и људи и вино. У овом помало суровом крају мјештани су педесетих година прошлог вијека засадили чокоте лозе, који и данас поносно пркосе тврдом херцеговачком кршу.

Пркосе само захваљујући бризи и њези младог херцеговачког винара Мирка Граховца који је са својих 16 година преузео бригу о старом, запуштеном винограду, враћеном првобитном власнику послије укидања задруга.

- Када су се задруге распале, отац је успио да поврати земљу и виноград који су задругари обрађивали. Отац је знао само да је то виноград, а како се обрађује и шта се ради, питао је многе. Дешавало се неколико пута да пропадне читава берба - прича Граховац и додаје да му је отац препустио бригу о винограду 1984. године.

Мирко је од тада одговоран за све успјехе и неуспјехе у винограду. Све је то тако трајало до почетка ратних сукоба, када се Мирко посветио у потпуности винограду и производњи вина и ракије. Виноград је прехранио породицу, за вријеме и послије рата, када се вино продавало по једну марку.

- Посадио сам око три хиљаде лоза на један хектар земље. Купио сам 500 садница, а финансијски ми је припомогао и ујак, јер код банке нисам успио подићи повољан кредит - рекао је Мирко и додао да највише има вранца и жилавке, а и остале сорте су заступљене у мањим количинама.

- Уз чашицу рујног вина у старом каменом подруму, гдје одише дух прошлог времена, а вијековима се није ништа мијењало, температура се креће око седам степени - каже Мирко показујући дрвену бурад у којој чува вино и ракију. Иако ту има савремене буради од прокрома, највише вина се чува у дрвеним. Према његовим ријечима, све се производи на природан начин, а са тржиштем нема проблема. Ракија која се пече у шездесет година старом казану је већ продата, а и вино је при крају.

Мирко се са супругом и два сина у потпуности посветио пољопривреди. Поред винограда има и воћњак трешања, које прве приспију и за које се накупци на чапљинској велетржници отимају.

- Посла има доста, али може добро да се живи, јер кад се сав приход сабере, и супруга и ја имамо добру мјесечну плату - рекао је Мирко.

Хтио је Мирко да буде фотограф као његов стриц Гојко Граховац. Завршио је и школу за фотографа у Лозници 1987. године и имао жељу да отвори фотографску радњу у Стоцу, али је фотографски апарат замијенио узгојем лозе.

- Вративши се из редовне војске, имао сам жељу да у Стоцу отворим фотографску радњу, а заборавим винограде и тежак сеоски живот. Међутим, објекат који сам мислио да изнајмим нисам успио да добијем и док сам трагао за новим простором, заратило се и ја сам се у потпуности посветио пољопривреди. Не кајем се ниједног тренутка што се све тако одиграло - рекао је Мирко.

Успомена на прошли вијек

Изнад винограда лежи стара, зарђала шкољка "опел олимпије", свједока прошлог времена. Мирко нам показује старе пожутјеле саобраћајне дозволе, у којима пише да је овај аутомобил сишао са траке у Њемачкој давне 1957. године. Један од вјероватно најстаријих аутомобила на овим просторима чека неког купца да му са љубављу врати онај некадашњи сјај прошлог вијека.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.