Чиме је Свети Никола задужио велики број вјерника

Никољдан је најчешћа слава код православних Срба и процјењује се да 19. децембра половина слави, а друга половина иде на славу. Зашто је Свети Никола један од најпоштованијих светаца за B92.net објашњава Зорица Цветковић, виши кустос, етнолог.

Свети Никола, у народу познат као Свети Никола Чудотворац, рођен је око 270. године у Патри у Малој Азији и при крштењу је добио име Никола (побједитељ народа). Служио је као епископ у Мире Ликијске у Малој Азији и поред тога, много путовао и чинио доброчинства. Дан његове смрти, 19. децембар, као захвалност за сва добра која је пружио, у народу је познат као Никољдан и једна је од најчешћих крсних слава. Још један дан у години посвећен је Светом Николи - 22. мај, у народу познат као љетњи Свети Никола, а посвећен је преносу моштију великог свеца.

“Свети Никола је у хришћанском свету заштитник морепловаца, трговаца, деце... Вернике је задужио јер је чинио велика чуда - из његових моштију избија и шири се миро, којим лечи болесне, спасава изгубљене, води и осветљава пут бродоломицима. На Никољдан бродови спустају сидра, мирују и не плове”, каже Цветковићева и додаје да се Свети Никола као дјечји празник слави и у Њемачкој, Холандији, Белгији, Грчкој и Русији.

Међутим, Светог Николу као крсну славу обиљежавају углавном само православни Срби.

“Поносна сам на чињеницу да је 2014. године у регистар нематеријалног културног наслеђа UNESCO-а, крсна слава стављена на листу и призната као културно наслеже српског народа, као наше национално обележје,нешто по чему смо препознатљиви и јединствени”, истиче она.

Још неколико народа у свом духовном наслеђу обиљежава славу, али у мањем броју, наводи Цветковићева и додаје да је ријеч о Македонцима, Црногорцима, католицима у Боки Которској, Албанији, Санџаку и Бугарској.

Крсна слава – комбинација прасловенског обичаја завјетовања божанству и општег хришћанског култа завјета разним светитељима

Великом сеобом Словена на Балкан, Срби су у нове крајеве понијели и свој пантеон словенских богова (Перун-громовник, Дај - Бог који је обасјавао земљу свијетлошћу, Стри - Бог вјетрова и олуја и онај који кажњава грешнике, Усуд - Бог судбине…).

“Како би се умилостивили боговима обично су с пролећа и јесени приносили жртве, првенствено животињске и ређе у виду првих плодова и житу, одајући им на тај начин захвалност за плодну годину, здравље и свако друго добро. Током 9. века, просветитељским радом Ћирила и Методија, све до примања хришћанства, Срби су живели племенским животом која су се даље делила на задруге и породице које су поред општих богова имале и свог племенског или домацег бога -заштитника. Управо тај "заститник" био је персонификован у лику претка чији је добар дух штитио све чланове куће. Порекло оваквог веровања везује се у херојском култу код Грка и култу римских богова. Постоји и тумачење да је крсна слава настала као сећање на претка који је први примио хришћанство, односно на дан када је племе крштено. Како је свако племе имало свог бога-заштитника, тако он приликом крштења постаје породични светитељ и њему, као божијем посреднику, сваке године, у помен на тај дан, се свечано обележавало и прослављало”, објашњава етнолог и наводи да први поуздани историјски подаци о крсној слави, називају овај српски празник "памет свијетом" и везују га за помен мртвима "за покој".

Оснивањем Самосталне Жицке Архијепископије (1219.г), уведено је прослављање "светог" касније "крсног имена", које добија нарочито национално обиљежје – српско.

“Слава је више национална неголи верска институција и може се закључити да је у основи комбинација прасловенског обичаја заветовања божанству и општег хришћанског култа завета разним светитељима, а сам ритуал је истовремено и црквени и народни”, наводи Цветковићева.

Славски обичаји – шта каже традиција, а шта пракса?

Савремени и брзи начин живота, условио је промјене у свим видовима друштвеног и породичног живота, а промјене су препознатљиве и у неким сегментима обиљежавања крсне славе, каже саговорница Б92.нет.

“Оно сто је најбитније, основна обележја и симболи су нешто што, надам се, неће изгубити изворност и основно значење без којих се не може обавити славски ритуал. На првом месту то је икона свеца-заштитника која је постављена на источној страни, затим славски колач, као хлебна жртва, захвалност божанству на богатој жетви који окретањем с лева на десно, симболише сунце - извор живота, затим крсна свећа коју пали домаћин и представља супституцију огњишта из прехришћанских времена, вино којим се прелива славски колач приликом резања, а симболише Христову крв у Светој тајни причешћа, жито - кољиво које представља везу између култа мртвих и култа плодности и тамјан који се пали и кади како би се одагнали зли духови. Уколико су испоштовани сви ови елементи, свака друга промена не може у великој мери да поремети ток славља”, истиче етнолог.

Међу обичајима који су се временом трансформисали спада позивање гостију. Цветковићева каже да се некада позивало за први долазак на славу, док се данас усталило за сваку годину.

Она додаје да је мало познато да некада слави нису могле да присуствују некрштене особе или оне које су тог дана прекрсиле пост и омрсиле се. Како каже, данас се о томе не полемише, битно је да се вишевековна традиција чува и преноси.

“У трци са временом и новим системима вредности, данас није ни мало чудно да се на посним славама износи и мрсна храна, да се гости позивају у ресторане и кафане, да се доносе разноврсни поклони, да се надмеће у трпези, бројности гостију… Једно је битно и сажето је само у једној реченици - сваки гост ће се приликом доласка на славу обратити речима: “Срећна слава домаћине!”. То је реченица којом је традиција почела и која ће трајати док постоји српски народ”, закључује Зорица Цветковић, виши кустос, етнолог.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.