Цијело село једна мушка глава

РОГAТИЦA - Најтеже је жалити за оним што је некад лијепо било, али шта ћеш, мора се даље, мудрује сељак Жељко Рајак, клапсајући гуменим чизмама по излоканом путу села Пешурића код Рогатице.

Овај живахни горштак преживио је ратна страдања кад је у његовом и три друга српска села погинуло 26 чељади и, како каже, у скоро пустом крају, на размеђини боричке и сјемећке висоравни, остао једина мушка глава.

- У овом селу некад је било шеснаест кућа са просјеком од десеторо чељади. Главни пут од Беча преко Сарајева према Вишеграду и Србији и даље био је кроз ову долину. Саобраћајница је опустјела када је изграђена нова долином Дрине и преко планине Сјемећа прије 43 године - објашњава Рајак.

Руком испуцалом као храстова кора показује рушевине четвороразредне основне школе у коју је из шест села ишло око стотину ученика и мјесто гдје се налазила лугарница.

- Сјећам се пилане Вејзовића која је запошљавала 180 радника и дућана, сеоске продавнице, у којој је послије Другог свјетског рата власт продавала сељацима прехрамбене намирнице "на тачкице" - рекао је Рајак.

Каже да су старији причали да су се у центру села још из времена турске владавине налазила два хана, у којима су одмарали путници и њихови коњи и мазге па се и сад тај дио бријега назива Ханиште.

Камење пршти испод чизама овог горштака док подсјећа како је овај пут са Борика преко Пешурића за Међеђу изградила Aустроугарска 1912. године припремајући се за рат са Србијом.

По питомој долини притиснутој јесењом измаглицом просула се стада оваца. Код домаћина Момчила Којића из села Aдровића два расна шарпланинца чувају стадо од више од стотину брава. У ово село, послије рата, још није обновљен далековод и није стигла струја.

- Бавим се сточарством, имам стотињак оваца и осморо говеда. Ми смо ти познати по сиру, који мирише на горске траве, пршути из које зрачи мирис смрчеве смоле и кромпиру који на тоне производи свако имућније домаћинство - прича Жељко, док му на капију авлије долазе двојица муштерија из Пала "да им прода краву првотељку".

Домаћин зацијени краву 1.500 марака, купац рече своју "за двјеста мање", други сељак препоручи "да преполове обојица" али се они "не нађоше". Пошто дрмнуше по једну ракију капија поново зашкрипа и купци се изгубише у сумаглици.

Вриједни домаћини

- Боричка и сјемећка висораван била је некад позната по вриједним, угледним и богатим домаћинима као што су били Милован Рајак, солунски борац, па Новица Рајак, Филип Крсмановић, Јово Којић, Драгомир Лимић, Милан Нешковић, Гојко Перендија и Васо Планојевић. Многи од њих су страдали у ратовима и бунама - прича Рајак.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.