Браћа Лукић сањају да оздраве

Модрича - Браћа Драгомир (25) и Спасоје (21) Лукић из Крчевљана, код Модриче, били су здрави до завршетка основне школе.

Били су добри ученица, планирали да упишу средњу школу. Од куће у Крчевљанима до школе у Скугрићу сваки дан су преваљивали 20 километара. Међутим, планови су пали у воду када се прво Драгомир разболио од ријетке болести одузимања доњих екстремитета, а четири године касније и Спасоје. За породицу Лукић тада почиње борба за њихове животе, преносе Новости.

Младићи су се лијечили у Добоју, на Клиничком центру у Бањалуци, Институту за ортопедско-хируршке болести „Бањица" у Београду, по приватним клиникама и нико од љекара није прецизно дијагностификовао болест. Само се сумња да је ријеч о ријеткој болест стручног назива „хередитарна спастичка парапареза" (поједностављено, генетски поремећај који изазива укоченост мишића). Родитељи моле само једно - да им се помогне да нађу болницу у којој би нашли спас својој дјеци.

''Најстрашније је то што ни доктори не знају са сигурношћу о чему је ријеч. Молим све који знају да постоји негдје болница у којој би могли да се излијече наши синови да нам јаве. Сакупили бисмо новац, јер народ је велики и хуман'',  прича кроз сузе мајка Ђука.

Код Драгомира је болест за седам година толико узела маха да је непокретан и то га чини очајним. Болест је почела да утиче на читав организам.

''Да ми је само да се излечим, ништа више ми не би требало. Све ми је дојадило и ако се не излијечим убићу се, неће нико моћи да ме спасе'', у очају каже Драгомир.

Прве симптоме болести Спасоје је осјетио прије четири године док је играо фудбал, у истом узрасту као и старији брат. Он се засада креће, али врло отежано. И он има само један сан.

''Да ми је да постанем здрав и да још једном заиграм фудбал. То ми је једина жеља'',  каже млађи брат Спасоје.

Мајка не губи наду

Само родитељи, отац Милан и мајка Ђука, знају како им је, али не губе наду.

''Тешко ми је да гледам своју дјецу у цвијету младости да не могу на своје ноге. Понекад не знам шта ћу сама са собом, сакријем се и плачем да ме не виде јер је и њима тада теже. Њихова генерација се жени, иду у кафиће, возе аута, а они не могу никуда. Надам се да ће бити боље, да ће се пронаћи лијек, јер никада не губим наду'', каже мајка Ђука.

Лијекови "папрени"

Лукићи живе од пољопривреде. Отац Милан ради све што може да осигура новац за живот и лијекове за које мјесечно издвајају чак 1.700 марака! Само за 28 таблета „фампира" морају да осигурају 530 евра и њих могу да купе искључиво у Њемачкој. До сада су им, како кажу, помагали родбина и општина Модрича.

Овим људима треба и финансијска помоћ, иако они, из своје скромности, то не траже.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.