Борина воденица поново меље

ДЕРВЕНТА - Боро Јоканић из дервентског села Дријен остварио је жељу из младости да направи своју воденицу гдје би млио жито, али и имао мјесто за уживање са породицом и пријатељима.

"Од малена сам код воде нешто радио, то је била моја прва играчка и љубав", ријечи су шездесетдеветогодишњег Јоканића, чија се воденица налази покрај пута Дервента–Календеровци.

Јоканићева воденица, која је у функцији од 2019. године, током седам дана може самљети 500 килограма, али Боро признаје да не може задовољити све потребе и захтјеве људи.

"Нисам се водио економском рачуницом, већ да остварим младалачки сан или жељу", каже Јоканић.

Овај пензионер наводи да је некада воденица на ријеци Укрини било много више.

"Раније се без воденица није могао замислити живот, многима је била и главни извор прихода, мјесто састајања и дружења. Раније је рад био уносан, а данас је само хоби", прича Јоканић.

Он истиче да воденици долазе многе генерације, што му испуњава душу, а подршку има и од свих чланова породице.

"Брашно излази хладно. Све мора бити чисто и заштићено од доласка глодара. У понуди имам кукуруз бијели за прехрану, стара сјемена жутог која су већ изумрла и црвени кукуруз за дијабетичаре, затим пшеницу, хељду и раж", напомиње Јоканић.

ДЈЕД И СТРИЦ ИМАЛИ ВОДЕНИЦУ

Због одласка људи из села, угашене су готово све воденице на Укрини.

"Дјед је давно имао воденицу и остали су трагови од ње. Сјећам се тога, и стриц је имао. Био сам више од 30 година у иностранству, али овдје је рај. Човјек се одмори, некога сретне, брже прође вријеме", прича Боро.

Супруга Миланка истиче да настоји да му буде подршка и да се сналазе да одрже воденицу у животу.

"Супруг је раније доста обилазио воденице, можда у почетку нисам била баш за, али сада је то прошло, наш мали рај, задовољни смо. Свако има свој дио посла и нешто одржава. Доста људи каже да је укус брашна са воденице љепши, мирише кад се самеље, као кокице када се праве", наводи Миланка.

ПРИЧЕ И ПРЕДАЊА

За воденице се одувијек вежу разне приче или предања, као што је појава вила или забрана доласка на воденицу у поноћ или "у касне сате".

"Одувијек је било разних прича и свако вјерује на свој начин. Нисам имао потребу да преноћим у воденици јер сам три километра од куће, а раније је то било нормално. Причало се да у воденици знају боравити виле, да се знао точак сам зауставити ноћу или воденица сама крене да меље жито, да се чују разни звуци", каже Јоканић и кроз шалу додаје да по дану и он чује звуке, али од жаба из потока и птица са оближњих крошњи.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.