Бициклима прешли 730 километара до завичаја

СРБАЦ - Љубав према природи и авантуристички дух који носе у себи били су пресудни да Славиша Јејинић (40) са кћерком Лејом (13) и сином Давидом (11) крене бициклима на пут од Салцбурга до родног Српца, кога су успјешно окончали након шест дана вожње и пређених 730 километара.

Јејинићима је бицикл омиљено превозно средство, тако да не чуди што су одабрали вожњу на два точка како би у завичају провели љетни одмор. Славиша га свакодневно вози већ двије деценије, а дјеца од малих ногу. Његове вјештине савладао је чак и најмлађи члан породице, двогодишњи Ноа, који је са мајком Славицом аутомобилом дошао у Србац како би дочекао оца, брата и сестру, а планови су да им се једног дана такође придружи за воланом на овом необичном путовању.

- Све је почело још 2006. године када сам са пуницом и пунцем бициклом први пут дошао кући за празнике. То смо поновили још два пута, 2007. и 2009. године, а када су се дјеца родила, имао сам жељу да једног дана возим с њима до Српца. Међутим, били су још мали да би се одважили на овако дугачак пут и у договору са супругом одлучили смо да то учинимо овог љета - рекао је Славиша.

Свакодневно су прелазили око 120 километара, пратећи ток ријеке Муре која се улијева у Драву у сјеверозападној Хрватској, а проблем им нису правиле ни велике врућине које су владале током цијелог пута.

- Полазили смо ујутру око седам и возили све до 17 часова, правећи у међувремену паузу од сат-два. Знали смо возити у комаду и по 70 километара до првог стајања, а струјање ваздуха нас је расхлађивало тако да нисмо осјетили велике врућине. Имали смо среће да нас је стално пратило лијепо вријеме и за шест дана вожње свега сат времена смо возили по киши - рекао је Славиша и додао да су прве двије ноћи спавали у шатору, а након тога у хотелу и апартману. 

Током пута су их пратиле бројне згоде, а посебно им је у сјећању остала вожња код Бјеловара гдје су пролазили кроз шумске предјеле и имали блиски сусрет са локалним псима.

- Возећи се овим подручјем знали су излетјети домаћи пси, вучјаци, из дворишта, који су трчали за нама па смо морали појачати темпо и на срећу, били смо бржи. Такође нас је навигација одвела на макадамски пут кроз шуму, дуг око 15 километара, гдје није било ниједне куће већ само ловачке чеке па смо били помало у страху да пред нас не излети неки ловац са пушком или дивља животиња - рекао је Славиша.

У Србац су стигли без иједног квара, иако су били опремљени алатом за поправку у случају спадања ланца и квара на точковима или мјењачу, чему су, како каже, добрим дијелом допринијели нови и квалитетни бицикли. Истиче да је за добру и сигурну вожњу потребно имати велике количине воде, прибор за личну хигијену и квалитетну бициклистичку одјећу.

- Откад сам отишао живјети и радити у Аустрију прије 23 године, возим бицикл на краћим, а нарочито дужим дионицама, по брдима и долинама. Обожавам посматрати природу и велика ми је жеља да возим комплетним током Дунава, од града Пасау у Њемачкој па све до ушћа у Црно море, што ће бити захтјевно јер се ради о путу дугом више од двије хиљаде километара па ћу се за то морати посебно припремати - истиче Славиша.

ИТАЛИЈА

Пут до завичаја за Јејиниће није био једини, јер су у јулу прошле године возили упола краћу стазу до Италије, тачније око 360 километара коју су прешли за четири дана.

- Тада је бициклом ишла и супруга Славица, а повели смо са собом чак и сина Ноу, који је имао свега годину дана и њему је било најљепше јер се све вријеме возио у приколици. Када мало порасте, ето и њега с нама у колони - каже Славиша.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.