Бањалучанка у 103. години пије мање лијекова од синова и кћерке

СРБАЦ, БАЊАЛУКА - И најдужи живот брзо прође, али ако си радио поштено, стицао својим рукама и имао здраву породицу, онда ти старост буде награда, а не терет, ријечи су баке Данице Тривић, рођене Туњић, из Бањалуке, која је ове године прославила 103. рођендан.

Њен животни пут није био једноставан, али је био испуњен трудом и радошћу у кругу најближих. У кући у насељу Паприковац, гдје живи сама од 2008. године, и даље све обавља без туђе помоћи - кува свакодневно, сређује двориште и дочекује госте колачима и широким осмијехом.  

- Рођена сам као друго дијете 1922. године, од оца Ђурђа и мајке Косане, у Разбоју Љевчанском код Српца. Нас шесторо дјеце је било, а ја сам била жељна и учења и живота - прича бака Даница присјећајући се одрастања.

Дјетињство је провела у србачком селу Стари Мартинац, гдје су се њени родитељи због посла доселили 1927. године. Сјећа се да је плакала када је отац уписао сестру у школу, а њу није хтио јер није била дорасла.

- Учитељица Анкица Јанушка ме ипак примила као "добровољног ђака". Није било лако, али ја сам хтјела да учим. По завршетку основног образовања сам се хтјела уписати у школу у Градишци заједно са још двије пријатељице. Све смо знале, али су нас оборили на пријемном испиту јер смо биле сеоска дјеца. Градска дјеца имала су предност - прича Даница.

Са 17 година удала се за Ратка Тривића из Милосаваца код Лакташа. Свадба, како каже, није била мала, дошло је више од 20 запрежних кола.

- Муж ми је касније причао да му је један комшија рекао: "Тражи цуру што зна два ручка неједнака направити". Е, ја сам знала и више од тога - каже кроз смијех Даница.

А онда је дошао Други свјетски рат. Кућа им је запаљена, све опљачкано. Скривали су се по шумама и преживљавали како су знали. У тим страшним годинама изгубила је сестру Савку од тифуса и брата Радована који је као дјечак од 15 година мобилисан и погинуо. Након рата преселили су се у Папажане, купили три дунума земље, изградили кућу и почели од нуле.

- Тешко се живјело. Радило се од јутра до мрака, али народ је пјевао, дружио се, није се жалио. Мени је било важно да је породица заједно - говори Даница.

Док је Ратко водио задругу, она је бринула о кући и четворо дјеце. У Папажанима су често код њих становали учитељи, а једна од њих, учитељица Марија Башић научила ју је да прави уштипке и палачинке и припрема краставце и паприке за зимницу.

- Имали смо три краве, два коња, овце, живину и пчеле, али знали смо да ће дјеца морати у школу, па смо се 1957. преселили у Бањалуку. Иако смо живјели у граду, наставили смо да обрађујемо земљу, а ја сам до Папажана ишла бициклом. Све док смо могли, радили смо. А кад више нисмо могли обрађивати земљу, тада смо подијелили дјеци да имају дједовину и очевину - прича Даница.

Године су пролазиле, дјеца стасала, школовала се, женила и удавала, па су 1972. купили плац на Паприковцу и саградили нову кућу, гдје је Даница живјела заједно са супругом Ратком, који је преминуо 2008. године, а од тада је сама, али како каже, не и усамљена.

- Поред дјеце, имам осморо унучади, 11 праунучади и троје чукунунучади и сви ме редовно обилазе, а и комшије ме пазе. Нећу никоме да сметам. Добро сам. Храним се здраво, једем домаће, а лијекове скоро да и не пијем. Моја дјеца их пију више него ја - каже Даница.

У међувремену је написала и књигу под називом "Да се не заборави" у којој је описала све што је прошла.

- Промијенило се седам држава за мог живота, али једно се није промијенило, а то је потреба човјека да живи поштено и скромно. Многима је захваљујући модерним технологијама сада све на длану, а опет нико нема мира. Ми смо имали мало, али смо пјевали, шалили се и били захвални. Што је најважније од свега, имали смо добру и вриједну дјецу која су нас цијенила и уважавала, а данас дјеца слабо поштују своје родитеље - закључила је бака Даница.

РЕЦЕПТ ЗА ДУГОВЈЕЧНОСТ

Даница и Ратко су стекли четворо дјеце, најстарији је Ранко који има 86 година, Твртко 84, Раде 79 и Нада која има 74 године. Ратко је преминуо у 91. години, а чак је и свекар Млађан живио до 94. године. Син Раде сматра да рецепт за дуговјечност лежи у три разлога.

- По мени је генетика кључна ствар, затим нарав човјека, а потом и услови живота. Они су стално нешто радили и били у покрету, а физичка кондиција је такође битна за здрав и дуг живот. И данас, кад дођемо код мајке, она стално нешто спрема, нуди нас питама и колачима и увијек је веселе нарави - истиче Раде.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.