Бахати возачи игноришу паркинг мјеста за особе с инвалидитетом

МОСТАР – Непрописно паркирање на мјестима резервисаним за особе с инвалидитетом годинама је рак-рана саобраћаја у градовима широм Босне и Херцеговине.

Иако су казне високе, пракса показује да многе возаче ни то не одвраћа од заузимања мјеста која су једина приступачна онима који ходати не могу. Највише страдају управо особе с инвалидитетом и дјеца с потешкоћама, којима сваки излазак из куће постаје логистичка борба.

Подаци из Мостара јасно показују размјере проблема. Од 1. јануара до средине новембра, кроз систем електронског евидентирања саобраћајних прекршаја забележено је 12.931 возило које је непрописно паркирано, а скоро 250 њих било је паркирано баш на мјестима резервисаним за особе с инвалидитетом. И то су само евидентирани случајеви – стварни број је засигурно већи.

„Број паркирних мјеста намијењених особама с инвалидитетом у непосредној близини институција није довољан, а и она која постоје често заузимају здраве особе, често с укљученим сва четири показивача смјера, као да то ублажава чињеницу да су неовлаштено заузели туђе мјесто“, каже Шунјић за Bljesak.info.

На то упозорава и Данијела Кегелј, предсједница Управног одбора Удруге родитеља и дјеце с посебним потребама „Ведри осмијех“, наглашавајући да су мјеста често лоше распоређена по граду, а у близини установа попут болница и школа готово увијек недостају.

Злоупотреба мјеста за инвалиде посебно је видљива испред трговачких центара и јавних установа у цијелој БиХ. Паркирање на „плавом“ мјесту без дозволе постало је готово свакодневна слика.

Казне за овакве прекршаје у појединим кантонима и градовима досежу и до 500 КМ, али ефекта нема онолико колико би се очекивало. „Иако поједине казне износе и до 500 КМ, злоупотребе су и даље присутне, а грађани, разочарани системом, ријетко их пријављују надлежним службама тражећи своја права“, истиче Кегелј. Према њеним ријечима, људи с вријеменом одустану од пријава јер сматрају да се ништа не мијења.

У пракси се показало да казне најчешће стижу тек након дојаве грађана, што значи да би институције и јавна предузећа морала бити много активнија.

Проблеми не стају само на паркиралиштима. Људи у инвалидским колицима и родитељи дјеце с потешкоћама свакодневно се суочавају с градовима који им, практично, поручују да нису добродошли. „Највећи проблем на који корисници упозоравају односи се на опћу неприступачност града, јер ни новоизграђене прометнице немају увијек правилно спуштене рубњаке. Архитектонских баријера има превише, институције су углавном неприступачне, а приступ образовању такође је ограничен с обзиром на мали број школа прилагођених дјеци у инвалидским колицима“, наводи Шунјић.

Удружења особа с инвалидитетом широм БиХ годинама покушавају кроз пројекте, јавне кампање и састанке с локалним властима наметнути ову тему као приоритет. Сарадња с градовима постоји, али споро напредује.

Док год здрави возачи без размишљања стају на мјесто резервисано за инвалидe „само на минуту“, а институције затварају очи пред архитектонским баријерама, особе с инвалидитетом у БиХ ће свакодневно осјећати да су грађани другог реда не зато што то јесу, него зато што им систем тако поручује.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.