Aмбасадора спасила цицвара

Требиње - Вјероватно се никада ни сазнати неће, али прича или урбана легенда из Херцеговине већ живи годинама. Наиме, херцеговачки специјалитет цицвару бројни гости су запамтили, али један кинески амбасадор посебно.

По Херцеговини се прича да је једном кинески амбасадор у бившој Југославији, враћајући  се у Београд  с одмора у Дубровнику, свратио на Клиње. Знајући да његова екселенција данима пати од затвора, неко из пратње му предложи да на Клињу проба цицвару с медом. Тако и би. Aли, човјек странац, понесен укусом,  заложи и више од уобичајеног чанка. Његов возач је, зборе, морао често да стаје уз пут, крај каквог гушћег шумарка, тамо према Саставцима и Тјентишту, а амбасадор се, ријешивши се великих мука, увијек наново распитивао како се зове чудесни лијек што му га дадоше крај оног гатачког језера.

- Цицвара - одговараше пратња.  

- Циц-вара, ха, ха, ха! - смијао се, ваљда у том трену најсрећнији Кинез на свијету, притежући каиш на панталонама.

У овом јелу  многи су нашли јединствен ужитак, а овај Кинез, кажу, чак и спас… Припрема се од јечменог или кукурузног брашна, једе с медом или киселим млијеком. Било коју да пробате, памтићете је као нешто посебно у вашем животу.

Ипак, по јужној Херцеговини само оне најбоље куварице, а неријетко и понеки кувар, већином кућним гостима из бијелог свијета, спремају цицвару која је и даље на гласу и цијени.

- Цицвара је наш најтраженији специјалитет. Припрема се врло једноставно… Након што претходно у једној посуди припремим смјесу од кукурузног и бијелог пшеничног брашна, у другу ставим  наш домаћи гатачки кајмак. Онда у шерпу успем воде и сачекам да проври, па је склоним са ватре. Узимам дрвену варјачу, полако сипам брашно и додајем кајмак у ону воду, те непрекидно мијешам, и то обавезно у једном смјеру - прича Милена Бошковић из Драмешева, главни кувар у ресторану “Клиње” у близини Гацка. Искусни кувар прича да се мора стално мијешати док се цицвара не “окрене” - док се брашно не одвоји од шерпе и не пусти масло…

- Поново се све то врати на шпорет, сада на тиху ватру, уз непрекидно мијешање увијек, понављам, у истом смјеру!  Не смије се пустити да загори. Пред крај кувања стављам нашег домаћег сира. То је овчији или крављи сир, а није лоша ни њихова комбинација. Кад се све то лијепо сложи, цицвару  сервирам у дрвене чанке са нашим домаћим медом или киселим млијеком, зависно од тога шта гост пожели. То је тај наш гатачки начин од старина - каже она.

Јело предака

Милена Бошковић прича да многи гости знају за цицвару, па посебно застану љети, кад пролазе овим путем од Београда, Зрењанина или Суботице и Новог Сада ка мору.

- Сврате до нас, овдје крај старе бране и језера Клиње. Неријетко су то потомци наших херцеговачких  колониста који тамо живе, а за ово јело су чули од родитеља или неких других предака, који су је некад давно, у давном дјетињству, завољели, па је се сјећају цијелог живота и препоручују другима - признаје Бошковићева.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.