Стипо Петрушић дуже од пола вијека поправља часовнике: Успомене живе док вријеме откуцава

Зидови, стакла и полице пуни су десетина механичких и електронских сатова, који чекају да наставе куцати и красити нечију руку, а опет има и оних који су свој вијек завршили те стоје на зиду, као подсјетник на стара времена.

Сајџија и љубитељ голубова Стипо Петрушић сатове поправља више од 50 година, а како каже, све је научио сам.

- Ово је специфично занимање за које млади нису пуно заинтересовани па и када дођу на праксу, брзо одустану. Прије рата нас је у граду било много, а данас нас има око пет. Некада су сатове имали само богати - прича Петрушић.

Како каже најстарији сат који је поправљао имао је вијек и по.

Док чисти механизам сата и мијења батерију, наставља причу о својим почецима.

- Занимање урара је веома потребно. Кренимо од тога да има сатова који су квалитетни и још куцају и раде као "сингерица", треба им знати, ако ништа промијенити батерију, јер нису сви сатови исти - каже Петрушић.

Како каже, жао му је што занат неће остати у породици, јер неће имати ко да га замијени.

Љубав према сатовима волио би да пренесе на некога млађег те да га, како каже, подучи вриједностима овог посла.

- У овом послу веома је важна дисциплина. За поправљање сатова треба пуно живаца и много љубави, без којих посла нема - истиче Петрушић.

У Занатском центру ради пуних 45 година и то је једина радња која све ове године није промијенила дјелатност.

- Један сам од најстаријих сајџија. Прво сам завршио трговачку школу, јер сам одмалена сањао да продајем лизала и чоколадице. Касније сам завршио вишу трговачку школу, али се нисам много пронашао у том послу и тадашњој фирми те сам одлучио да све напустим - каже Петрушић.

Појавила се прилика да након трговачке школе изучи овај занат, којим се данас бави.

- Искористио сам прилику, научио шта је  требало и отишао да полажем испит - прича он.

Прва радња коју је отворио била је преко пута Фабрике дувана, након чега прелази у Рударску улицу, а радни вијек гдје је поправио највише сатова наставља и како каже завршиће у Занатском центру код брата Јосипа, који је такође урар.

- Није ми било тешко да са продаје слаткиша пређем на поправљање сатова, јер човјеку ништа није тешко да научи уколико то воли и жели. Свој посао сам заволио јер сам радио са братом који је прије мене отворио радњу. Највише сам научио са њим, јер сам му помагао све што сам могао - прича он.

Племенитост

Стипо Петрушић је и страствени риболовац који је прије двије године, пецајући на Врбасу, човјеку, који је из непознатих разлога упао у ријеку, спасио живот.

- Видио сам човјека како плута Врбасом, истог момента сам скочио и кренуо према њему. Нисам осјећао страх, само адреналин који ме је чувао и тјерао да спасим други људски живот - прича он.

Како каже у том моменту му је било најбитније да помогне, а када се све завршило осјећао се испуњено и лијепо, јер је успио некоме да помогне.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.