Стари занати одлазе у прошлост

Стари занати у Бањој Луци полако али сигурно одлазе у прошлост. Све је мање ковачких, часовничарских, обућарских, вуновлачарских... радњи којих је некада било у свим дијеловима града. Оних који поправљају кишобране одавно нема.

- Поправљање часовника није нимало лак посао, али ја у њему уживам. Међутим, како је почела индустријализација посла је све мање. Некада је људима часовник служио и до 30 година, а данас једва двије. Људи се одлучују за варијанту јефтинијег часовника који не поправљају, него када престане да ради једноставно га баце. Сада можете часовник наћи и за пет, десет марака... Прије није било тако - рекао је власник часовничарске радње "Кудра" Душан Кудра чија радња у Бањој Луци послује више од 30 година.

Према његовим ријечима, у граду је прије грађанског рата радило 14 часовничара, а данас, када град има много више становника, раде само четворица.

- Још увијек ме посјећују сталне, старе муштерије које су ми и послије свега остале вјерне. Ипак, обим посла од прије петнаестак година са овим данас се не може мјерити ни у ком случају - нагласио је Кудра.

Када је ријеч о обућарском занату ситуација није много боља.  И мајстори који су задужени за одржавање ципела прије рата су имали много више посла.

- Од овога се некада могло баш лијепо живјети. Овим послом се бавим читав живот, али морам нагласити да никада није било лошије. Не можемо, због такве ситуације,  кривити грађане, јер криза се осјети на сваком кораку. Међутим, чињеница је да много чешће и радије купују јефтине ципеле чији је вијек трајања кратак, и које не могу да поднесу било какве поправке - рекао је обућар Борко Тошић.

Он је истакао да је набавка материјала који је њему неопходан изузетно скупа и да, у посљедње вријеме, врло ријетко буде на позитивној нули.

Једини вуновлачар на подручју Бање Луке Горан Ирић каже како је оних који желе да праве производе од вуне све мање.

- Овај посао је традиција у мојој породици која се преноси са кољена на кољено. Са доста успјеха на овом мјесту су хљеб зарађивали мој дјед и отац. И ја сам добро живио, не могу се жалити, али то вријеме је, нажалост, прошло. Данас је све другачије.  У радњи сам од ујутро до касно увече и једва састављам крај с крајем - нагласио је Ирић.

Ирић каже да се нада да његови насљедници неће кренути његовим стопама.

- Да је вријеме другачије прижељкивао бих да се породична традиција настави али овако боље да негдје другдје траже хљеба - кратко је прокоментарисао Горан Ирић.

Порез

Вуновлачар Горан Ирић је нагласио да мора да ради нешто "са стране" како би редовно плаћао порез.

- Пореске обавезе су ми велике као да имам велики кафић, а радионица ми је изузетно мала, што би рекли човјек се не може ни окренути. Осим тога, мислим да би Скупштина града требало да нас занатлије стимулише како бисмо свој посао проширили - истакао је Ирић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.