Није их родила, али им је постала све: Мира Комљен посветила живот браћи са Дауновим синдромом

БАЊАЛУКА - Да породица није само формална категорија, већ прије свега избор и љубав најбоље показује Бањалучанка Мира Комљен, која је прије десет година отворила врата свог дома и срца близанцима са Дауновим синдромом, а данас за ту животну посвећеност носи титулу "мајке године".

Први пут ове године уручена је ова награда поводом Дана града, за изузетну храброст, племенитост и допринос хуманитарним активностима.

Од хранитељства до породице

Мира Комљен је за "Глас Српске" рекла да је браћи Далибору и Драгану постала хранитељица 2016. године.

- Убрзо је то прерасло у узајамну љубав и сада су већ десет година са мном. Процес усвајања је сложенији, а ја сам тада већ имала 56 година. Ко би мени у тим годинама дао да усвојим дјецу? Многи мисле да сам их усвојила, али ја сам им још увијек хранитељ - казала је она.

Према њеним ријечима, да би неко постао хранитељ мора испунити низ услова, али је љубав према дјеци ипак најважнија.

- Морате имати ријешено стамбено питање, неку врсту примања и да нисте социјално угрожени. Неопходан је и налаз породичног љекара и психијатра да сте здрави и да можете да бринете о дјеци, као и потврда да нисте кажњавани. Након тога слиједи обука у Центру за социјални рад, а по завршетку добијате диплому и постајете хранитељ - појаснила је она.

Први сусрет и нови почетак

Први сусрет са дјечацима, каже, памти као емотиван и снажан тренутак.

Казала је да је видјела слатке малишане који су јој се веома допали.

- Драган и Далибор живјели су у Дому за децу ометену у развоју "Колевка" у Суботици и посјетила сам их два мјесеца прије него што смо заједно дошли у Бањалуку. Када сам дошла по њих, били су уплашени и путовање је за њих било трауматично. Били су "истргнути" из познате средине и стављени у ауто с непознатим људима. Ујутру ме је позвао њихов старатељ из Центра да пита јесам ли преживјела ноћ - присјетила се она.

Установа у којој су боравили, како каже, била је затвореног типа, па је процес социјализације малишана био дугачак.

- Тад су имали седам година и кренули су у Сервис центар "Дајте нам шансу - Звјездице", а од септембра те године кренули су и у школу. Имала сам велику помоћ ћерки, пријатеља, а сви су били одушевљени њима двојицом јер су шармантни и слатки. Водили смо их свуда и учили животу у граду и породици - истакла је Мира.

Љубав која мијења животе

У васпитању Далибора и Драгана, рекла је она, поступала је као и са својих, сада одраслих, троје дјеце. Научили су је, каже, да се радује малим стварима и да се о ружним стварима не прича.

- Када се нешто неугодно спомиње, Далибор каже "Тихо, то се не прича". Направили су бољу особу од мене. Они кажу да воле своју маму Миру и да им је само овдје лијепо. Водимо их на море и на излете у свом аранжману и то су баш лијепи тренуци поготово када се сва моја дјеца скупе. Понекад кажем да сам у релативно бољем положају него родитељи дјеце са Дауновим синдромом, јер они или морају радити или имају још једно дијете о коме морају бринути. Моја једина дужност је да бринем о њима што и волим. Не забушавам и радим то одговорно - рекла је она.

Мира каже да су је њена ћерка и директорица Сервис центра "Дајте нам шансу - Звјездице" Жељка Перишић Нинковић пријавиле "иза њених леђа" за ласкаву титулу мајка године, поводом Дана града.

- Без лажне скромности, ова награда ми много значи. Била сам веома срећна, поготово на додјели када сам изашла са њима и када смо добили овације - поручила је она.

Хранитељство је, истиче ова хумана Бањалучанка, једно од најљепших животних искустава.

- Вјерујем да има много породица у Бањалуци сличних мојој и ниједно дијете не би требало да живи у дому јер се потпуно разликује од живота у породици - поручила је Мира Комљен, додавши да жели да допринесе промоцији хранитељства, јер оно мијења животе.

Највеће повреде

Мира Комљен је казала да њени дјечаци воле активности, а посебно спорт.

- Прије неколико година учествовали су на Избору за мис у Подгорици, а мој Гаго био је мистер. Ишли су и на Кипар са "Звјездицама" на фудбалско првенство. Без икаквих проблема и страха путовали су авионом. Изузетно су културни, социјализовани и воле спорт. Водим их често на школско игралиште, а скоро сваки пут погоде у кош. Научили су фантастично пливати. То су неке ствари које нисам замишљала јер су дошли са дијагнозом астме. У Суботици су имали инхалације сваки дан и добијали терапију, а сада су годинама већ без ње и без напада. То су наше највеће побједе - нагласила је Мира.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.