Младен Каран: Умјетности дугујем све

Умјетности дугујем много. Доста сам тога добио, али ми је, с друге стране, умјетност и узела све. Зато сам и захвалан умјетности коју сам открио још као млад ученик у гимназији.

Рекао је то у интервјуу за "Глас Српске" академски сликар Младен Каран. Умјетник који је рођен у Жуљевици, студирао је у Загребу, а од 1992. године живи и ради у Фиренци. Радо се враћа у свој родни крај, за који га чврсто вежу коријени, али и жеља да нешто учини да се промовишу вриједности које имамо и на којима би нам многи позавидјели.

Његова изложба недавно је обогатила програм обиљежавања Дана општине Приједор, када је у Музеју Козаре изложено двадесетак његових слика, уз перформанс који никога није оставио равнодушним.

* ГЛAС: На отварању Ваше изложбе под називом "У лавиринту без центра" оставили сте публику без текста? Да ли сте очекивали такву реакцију?

КAРAН: Није ми била намјера да постигнем било какву патетичну реакцију већ да искрено укажем на стање у којем се налазе народи на овим просторима, јер сматрам да свима нама који смо овдје рођени БиХ је завичај и нико не може да нам одузме то право на завичај. Завичај је саставни дио нашег личног идентитета. Сваки изговор да су сва три народа у БиХ изманипулисана што би значило да су малоумни, неодрасли или болесни на неки други начин "не пије воде". Сматрам да су народи зрели и мислим да је у питању недостатак одговорности појединаца који креирају политику. И то се понавља вијековима.

Као стваралац који живи изван БиХ већ 40 година, али сам за њу емотивно везан, а за Републику Српску посебно, имао сам намјеру да жртвовањем дјеце, као паганским обичајем, дочарам умјетничко и  симболично жртвовање анђела за бољу будућност и апел за мир у БиХ.

* ГЛAС: При помену Вашег имена често се каже да сте један од ријетких умјетника који живи за умјетност и од умјетности. То је можда кроз историју и било могуће, није ли то ријеткост данас?

КAРAН: То је апсолутно тачно. Нисам никада радио ни у једној институцији. Дакле, не знам шта то значи добити друштвени стан, не знам шта је то добити атеље, шта је то да ми неко плаћа трошкове. Све то узимају они који најмање заслужују. У Европи гдје живим постоје одређени социјални случај, а код нас је бити социјални случај чак и привилегија. Ово што се нама данас догађа ја бих једноставно назвао неподношљивост живљења. И овај перформанс, о којем смо говорили, ја сам и направио ради своје савјести да сам барем нешто рекао. Да ли је то неко чуо или није, то није било толико важно. Реакције су више позитивне него негативне што само наводи на закључак да овдје људи живе који имају потребу за културу. Ми са цивилизованим свијетом и не можемо другачије комуницирати него путем културе.

* ГЛAС: Како гледате на своје колеге који живе овдје од умјетности?

КAРAН: Дивим се мојим колегама који су остали овдје да живе. Споменућу само сликара Предрага Марјановића који је заслужан за ову изложбу, а могу и било кога другог, али сматрам да су и он и сви осталу сликари мазохисти, јер живе у Приједору од посла који свуда у свијету припада елити, а овдје их сматрају људима који се баве успутним, бескорисним занимањем.

Нису ни свјесни да ништа друго неће ни остати иза нас осим културе, у било којем облику па и у облику културе облачења и начина живљења односно живљења свог, а не туђег живота.

Фиренца

* ГЛAС: Колико често излажете у Фиренци?

КAРAН: У Фиренци сам имао отворени студио шест година. Упознао сам веома много људи из цијелог свијета, генерално културе. Фиренца је проглашена прије неколико година најтуристичкијим градом на свијету. Кроз Фиренцу годишње прође 20 милиона туриста. Сви ти људи долазе у један град не због мира, не због планина, не због скијања, него због културне баштине. Тамо иза мене не стоји никаква институција, никакве родбинске везе, колико радим, толико и имам. Колико својим радом успијете да покажете да припадате једној структури која ову цивилизацију носи на својим леђима да би је хуманизовала, толико ћете бити и уважени и толико ћете имати утицаја.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.