Генерација ученика Учитељске школе у Бањалуци прославила 60. годишњицу матуре ФОТО

Поодмакле године и нарушено здравље нису омогућили да сви буду присутни на прославу која је орагнизована данас у ресторану хотела „Босна“, гдје се окупило 20 - так њих који су се носталгијом, уз пјесму и коју пошалицу, присјећали ђачких дана. Ни више од пола вијека није могло, кажу, избрисати сјећање и успомене на дане за које се са разлогом кажа „Од колијевке па до гроба, најљепше је ђачко доба“.

Нанка Татић, родом из Костајнице, која је због годишњице матуре у Бањалуку дошла чак из Француске, каже да је за њу овај сусрет незабораван, јер се са генерацијом није састала од обиљежавања 25. годишњице матуре.

- Тренуци проведено са генерацијом су најведрији и највеселији у мом животу. Ријечима се не може исказати колико ме прво обрадовао позив да дођем на обиљежавање 60 година матуре и могућност да могу доћи јер, нажалост, многи наши школски другари, које смо вољели, нису више међу живима – казала је Татићева, која је приликом размјене учитеља давно отишла да ради у Француску. 

Фотогалерију погледајте

O V D J E

Додала је да се неки једва препознају, јер је од завршетка школе прошло много година.

Татићева каже да јој је посебно у сјећању остао живот у Студенстком дому, гдје свакодневно била музика, а пјесма која је обиљежила тај период је „Ми смо ђаци весељаци, таква је наша ђачка ћуд. Учили за тројке, добијали двојке, таква је наша ђачка ћуд. Оцјене наше родитеље плаше, таква је наша ђачка ћуд...“ коју је с нестрпљењем чекала да отпјева и 60 година касније.

Садика Пурић Имамовић је из Ријеке, гдје живи, у Бањалуку, каже, дошла од срца и као на крилима срећна да се види са школским другарима.

- Нисам била у прилица да на обиљежавање матуре дођем од 1991. године. И много ми је жао – казала је Пурић Имамовић, која и дана данас дјеци и унучадима прича догодовштине из ђачког доба, које је посебно обиљежила матура на Мраковици и екскурзија по Србији.

Лијепе вијести доносе вам Addiko banka Banja Luka и Глас Српске.

Један од њих је Никола Гојковић који истиче да је ово једна дивна генерација која се након завршетка средње школе отиснула у свијет и сви су постали озбиљни и угледни људи у срединама гдје су радили.

- Имамо традицију да се сваке прве суботе у јуну састајемо и дружимо. Тако да се често оросимо сузама, посебно ако су ту неки са којима се нисмо дуго вдијели – рекао је Гојковић.

За Ранка Павловића је било право задовољство гледати озарена лица присутних, који су на, како каже, духовит начин провели дивне тренутке заједничког дружења и сјећања на минуло вријеме.

-Ученике Учитељске школе те 1963. године звали су фењерашима, јер се знало да ће се расути по селима, гдје су отваране нове школе. Учитељи су у то вријеме било изузетно цијењени и добро плаћени радници – испричао је Павловић и додао да се у овом послу мало задржао, те да је остали дио радног стажа провео у новинарству и издаваштву.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.