Атентат који је промијенио Југославију: Шта се прећуткивало о убиству Владимира Роловића

Прије више од пола вијека, 7. априла 1971. године, у југословенској амбасади у Стокхолму извршен је атентат на амбасадора Владимира Роловића.

Тешко рањен, преминуо је осам дана касније у болници. За злочин су осуђени Миро Барешић и Анђелко Брајковић, али њихове затворске казне нису дуго трајале. Атентат је био један од најтежих напада на југословенске дипломатске представнике у иностранству, а пола вијека касније и даље се постављају питања о мотивима, пропустима у обезбјеђењу и ономе што је, како тврде упућени, прећуткивано "у име братства и јединства".

Убиство Владимира Роловића није било изолован инцидент, већ дио ширег таласа насилних акција хрватских екстремистичких емигрантских група против грађана и институција тадашње Југославије. Напади на амбасаде, конзулате, јавне објекте и саобраћајна средства дешавали су се деценијама након Другог свјетског рата, а њихове посљедице осјећале су се и у Југославији и у иностранству.

Ко је био Владимир Роловић

Владимир Владо Роловић рођен је 21. маја 1916. године у селу Брчели, код Бара, у сиромашној сељачкој породици. Основну школу завршио је у родном мјесту, а школовање је наставио у гимназијама у Бару, Пећи и на Цетињу. Након гимназије уписао је Правни факултет Београдског универзитета.

Још као гимназијалац опредијелио се за раднички покрет и активно учествовао у омладинским активностима. Био је ангажован у гимназији, занатском и Спортском друштву „Ловћен“.

Његов политички ангажман почео је веома рано:

• 1935. године постао је члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ).
• почетком 1936. године примљен је у Комунистичку партију Југославије (КПЈ).
• 1937. године са Јовом Капичићем покушао је да оде у Шпанију и прикључи се Интернационалним бригадама у Шпанском грађанском рату. Тај покушај је осујећен, јер је брод којим је требало да отпутују заплијенила југословенска краљевска војска, а дио добровољаца је ухапшен.

До априла 1941. године обављао је различите партијске дужности. Радио је у техници Мјесног комитета КПЈ за Београд и Покрајинског комитета КПЈ за Србију, а потом је упућен на политички рад у Црну Гору. Једно вријеме руководио је Среским комитетом СКОЈ-а, а затим је постао секретар Среског комитета КПЈ за Бар. Године 1940. изабран је у Покрајински комитет КПЈ за Црну Гору.

Због револуционарног рада хапшен је 1935. године на Цетињу и 1938. у Београду.

Од Тринаестојулског устанка до Прве пролетерске бригаде

Након окупације Краљевине Југославије у априлу 1941. године, Роловић се вратио у родни крај и укључио у припреме за устанак против окупатора.

Био је један од вођа устаничке групе Црногорског приморја која је у првим данима Тринаестојулског устанка уништила карабињерске станице на подручју од Бара до Будве.

У децембру 1941. године, као борац Ловћенског батаљона, учествовао је у нападу на Пљевља. Након формирања Прве пролетерске ударне бригаде постављен је за политичког комесара Прве чете Првог, односно црногорског батаљона.

Током рата учествовао је у бројним борбама и операцијама, међу којима су биле:

• борбе на Округлици;
• борбе на Игману;
• операције код Жепе и Улога;
• борбе у Жупи и код Калиновика;
• борбе на Сињајевини;
• напади на Коњиц и Ливно 1942. године;
• борбе током Четврте непријатељске офанзиве.

Касније је био руководилац Политичког одјељења Петнаесте мајевичке бригаде и Седамнаесте источнобосанске дивизије. Године 1944. именован је за политичког комесара 38. источнобосанске дивизије.

Послијератна каријера: Рад у ОЗН-и, државним институцијама и дипломатији

Након завршетка Другог свјетског рата, 1945. године, Роловић је упућен на рад у Одјељење за заштиту народа Југославије (ОЗН).

У почетку је радио као референт за грађанске странке у Другом одсјеку, заједно са Матом Радуловићем, а касније је обављао и дужност начелника Одјељења. Према биографским подацима, учествовао је у акцијама против преосталих усташких и четничких група.

Након рада у безбједносним структурама, наставио је политичку и државну каријеру. Био је:

• члан Владе Народне Републике Црне Горе;
• члан Градског комитета Савеза комуниста Београда;
• помоћник савезног секретара за иностране послове;
• шеф Кадровске службе Савезног секретаријата за иностране послове;
• југословенски посланик и амбасадор у више земаља.

Дипломатску службу обављао је у Норвешкој од 1956. до 1960. године, у Јапану од 1963. до 1967. године, а потом у Шведској, гдје је службовао од 1970. до 1971. године.

У више сазива биран је за народног посланика Скупштине Социјалистичке Републике Црне Горе и био је члан Централног комитета Савеза комуниста Црне Горе. Имао је чин резервног генерал-мајора Југословенске народне армије.

Атентат у Стокхолму 7. априла 1971. године

Напад на Владимира Роловића извршен је 7. априла 1971. године у просторијама југословенске амбасаде у Стокхолму.

Према свједочењима, атентатори Миро Барешић и Анђелко Брајковић дошли су у амбасаду под изговором да желе да поднесу захтјев за визу. На тај начин успјели су да дођу до амбасадора и зауставе га у ходнику.

Према једном од касније објављених свједочења, Роловић је код себе имао пиштољ, али је оружје било закочено. Нападачи су га ударили у главу и закључали у просторију. Потом су у њега испалила три метка, погодивши га у главу.

Посебно потресан детаљ напада јесте то што су атентатори, према свједочењима, готово читав час провели у просторији са тешко рањеним амбасадором. Након тога су изашли из зграде и предали се полицији.

На мјесто догађаја изнесен је тешко рањени Роловић, док су Барешић и Брајковић ухапшени.

Амбасадор је пребачен у болницу, а из Југославије је у Шведску упућен медицински тим неурохирурга који су покушали да му спасу живот. Ипак, повреде су биле тешке и Роловић је преминуо 15. априла 1971. године, осам дана након атентата, у стокхолмској болници „Света Каролина“.

Његови посмртни остаци пренесени су у Београд специјалним авионом Владе Југославије. Сахрањен је 17. априла у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу, уз највише државне почасти. Опроштајни говор на сахрани прочитао је тадашњи савезни секретар за иностране послове Мирко Тепавац.

Три метка и телефонски позив: свједочење породице о посљедњем дану

О посљедњем дану Владимира Роловића годинама касније говорила је његова ћерка Жана.

Према њеном сјећању, тог јутра, 7. априла 1971. године, покушавала је да убиједи оца да не иде у амбасаду. Тек је била дипломирала, дан је био миран и сунчан, па је жељела да након заједничког доручка са њим оде у град.

Роловић је, међутим, рекао да има посла у амбасади.

Тог пријеподнева у њихов дом дошли су гости из кинеске амбасаде. Док је њена мајка сједила у салону са дипломатама, зазвонио је телефон. Жана се јавила и чула мушки глас који јој је саопштио да је југословенска амбасада нападнута.

Према њеним ријечима, у Шведску је тада упућен комплетан медицински тим неурохирурга из Југославије. Упркос напорима љекара, Роловић је преминуо осам дана касније.

Породица се у Београд вратила заједно са његовим ковчегом, специјалним авионом југословенске владе.

Ко су били атентатори Миро Барешић и Анђелко Брајковић

За убиство Владимира Роловића ухапшени су Миро Барешић и Анђелко Брајковић, припадници хрватске екстремистичке емиграције.

Шведски суд осудио их је на доживотне затворске казне. Међутим, њихов боравак у затвору није трајао дуго.

Према подацима из историјских приказа овог случаја, ослобођени су након отмице авиона скандинавске компаније САС, изведене 18. септембра 1972. године.

Отмичари су захтијевали ослобађање шесторице затворених хрватских емиграната, међу којима су били Барешић и Брајковић, као и 100.000 америчких долара. Пријетили су да ће убити путнике и чланове посаде уколико њихови захтјеви не буду испуњени.

Шведске власти су на крају пристале на захтјеве отмичара и ослободиле затворенике.

Након тога, авион је преусмјерен ка Мадриду. Тадашње шпанске власти, под Франковим режимом, одбиле су захтјев Шведске за изручење терориста.

Према историјским наводима, дио ослобођених емиграната касније је завршио у Парагвају, који је у то вријеме био уточиште за бројне припаднике усташке емиграције и друге фашистичке избјеглице из Југославије.

Отмица авиона САС: како су убице амбасадора ослобођене из затвора

Отмица авиона 18. септембра 1972. године била је један од најзначајнијих догађаја у наставку случаја убиства Владимира Роловића.

Терористи Томислав Ребрина, Никола Лисац и Рудолф Прскало отели су авион ДЦ-9 скандинавске компаније САС, који је саобраћао на линији Гетеборг–Стокхолм. У авиону се налазило 108 путника и чланова посаде.

Њихови захтјеви били су јасни:

• ослобађање Мире Барешића и Анђелка Брајковића;
• ослобађање њихових сарадника Анте Стојанова, Маринка Леме, Блага Микулића и Ивана Вујичевића;
• исплата 100.000 америчких долара;
• обезбјеђивање изласка отмичара из Шведске.

Отмичари су пријетили да ће побити путнике и посаду уколико шведске власти не испуне постављене услове.

Власти су на крају попустиле. Свих шест затвореника је ослобођено, а пилот је, под притиском отмичара, усмјерио авион према Мадриду.

Шпанија није прихватила захтјев Шведске за изручење ослобођених затвореника. У историјским приказима овог догађаја наводи се и да је операција пребацивања емиграната у Парагвај била повезана са Динком Шакићем, ратним злочинцем и једним од истакнутих припадника усташке емиграције.

Парагвај је у то вријеме представљао једно од главних уточишта за усташке емигранте, а протести страних дипломата због њиховог присуства нису дали очекиване резултате.

Шта се касније догодило са Миром Барешићем

Животни пут Мире Барешића након ослобађања из шведског затвора био је обиљежен новим хапшењима и промјенама држава у којима је боравио.

Према доступним подацима:

• након ослобађања из Шведске отишао је у Шпанију;
• касније је пребачен у Парагвај;
• 1978. године поново је ухапшен у Сједињеним Америчким Државама и враћен у Шведску;

у шведском затвору боравио је до 1987. године;

почетком деведесетих година вратио се у Хрватску, након избијања рата на простору бивше Југославије.

Барешић је погинуо у љето 1991. године, у оружаном сукобу недалеко од Дрниша. Околности његове погибије описиване су као неразјашњене.

Његово име поново је доспјело у жижу јавности када му је у близини Пакоштана подигнут споменик, уз присуство појединих хрватских званичника. Тај чин изазвао је негодовање и оштре критике из Београда, с обзиром на то да је Барешић био осуђен за убиство југословенског амбасадора.

Усташки тероризам послије Другог свјетског рата:Напади на југословенске грађане и институције

Убиство Владимира Роловића било је један од најтежих напада хрватских екстремистичких емигрантских група, али није било једини злочин те врсте. Деценијама након Другог свјетског рата, југословенски грађани, дипломатски представници и институције у иностранству били су мета напада, док су терористичке акције извођене и на територији саме Југославије.

Према подацима наведеним у историјском приказу ових догађаја, у периоду од завршетка Другог свјетског рата до краја осамдесетих година убијено је око 20 југословенских грађана на раду у иностранству, међу којима су били амбасадори и службеници дипломатско-конзуларних представништава.

У истом периоду регистровани су:

• 22 упада терористичких група на територију Југославије;
• 87 експлозија мина и бомби;
• 13 подметнутих пожара;
• 62 оружана напада на југословенске институције и грађане у којима није било жртава;
• четири отмице авиона страних компанија које су извели југословенски емигранти.

Ови подаци указују на ширину проблема са којим се тадашња држава суочавала у борби против екстремистичких емигрантских организација. Њихове активности нису биле ограничене само на дипломатска представништва, већ су обухватале и јавне објекте, саобраћајну инфраструктуру и цивилне циљеве.

Напад на амбасаду СФРЈ 1962. године

Један од ранијих напада на југословенске дипломатске институције изведен је 29. новембра 1962. године, на Дан Републике.

Припадници Хрватског крижарског братства напали су амбасаду СФРЈ у Бону (тадашња Западна Њемачка), при чему је убијен службеник Момчило Поповић, док је Стане Довганц рањен.

Починиоци су ухапшени и правоснажно осуђени у Југославији.

Неколико година касније, 1966. године, припадник Хрватског револуционарног братства (ХРБ) Фрањо Горета осуђен је на осам година затвора због убиства Саве Милановића, службеника југословенског конзулата у Штутгарту.

Бомбашки напад у биоскопу „20. октобар“

Посебно тежак терористички напад изведен је 1968. године у Београду.

Усташки емигрант и припадник Хрватског револуционарног братства Иван Јелић из Лиштице, данашњег Широког Бријега, поставио је двије експлозивне направе у просторијама гардеробе на Железничкој станици у Београду. У експлозији је рањено 14 особа.

За тај напад Јелић је осуђен на смртну казну.

Исте године, усташки терориста Миљенко Хркач поставио је експлозивну направу испод сједишта у биоскопу „20. октобар“ у Београду. Експлозија је одјекнула у биоскопској дворани, при чему је једна особа погинула, а 85 људи је рањено.

Хркач је касније осуђен за овај терористички чин.

Управо је ослобађање затвореника повезаног са бомбашким нападом у биоскопу „20. октобар“, према наводима из извјештаја о атентату на Роловића, било међу захтјевима које су атентатори првобитно намјеравали да поставе.

Експлозија авиона ЈАТ-а изнад Чехословачкe

Један од најтежих терористичких злочина над југословенским цивилима догодио се 1972. године, када је у авиону ЈАТ-а ДЦ-9 постављена темпирана експлозивна направа.

Бомба је била смјештена у путној торби, а експлозија је уништила авион изнад територије тадашње Чехословачке. Летјелица се срушила у планинском подручју Високих Татри.

У нападу је погинуло 27 путника и чланова посаде. Једина преживјела била је стјуардеса Весна Вуловић, која је, упркос паду авиона са велике висине, пронађена жива у репном дијелу летјелице.

Спасиоци су је затекли тешко повријеђену, али је преживјела пад који је постао један од најпознатијих случајева у историји ваздухопловства.

Нови напади у Југославији и иностранству: Београд, Велебит и Лион

Терористичке акције настављене су и након убиства Роловића.

Године 1973. на Железничкој станици у Београду поново је подметнута бомба у гардероби. У експлозији је погинула једна особа, а осам је повријеђено.

Наредне године, током сукоба са припадницима Хрватског револуционарног братства на Велебиту, убијен је полицајац Милан Вучинић. На то подручје је 1973. године илегално била убачена још једна група усташких емиграната из Њемачке.

У Лиону је 29. марта 1975. године тешко рањен југословенски вицеконзул Младен Ђоговић. На њега су пуцали усташки емигранти Дане Шарец, Анте Бутковић и Томо Налетић, који, према наведеним подацима, никада нису ухапшени.

Напади на југословенске представнике у иностранству и на цивилне циљеве у земљи били су дио ширег безбједносног проблема који је трајао све до посљедњих деценија постојања СФРЈ.

Депеше из Стокхолма и питања о мотивима атентата која су остала без одговора

И више од пола вијека након убиства Владимира Роловића, једно од питања које се и даље поставља јесте шта је, осим политичке и идеолошке мржње према Југославији, могло бити непосредни повод за напад.

Иако су непосредни починиоци ухапшени и осуђени, многи аспекти ширег контекста атентата и данас су предмет историјских расправа. Посебно остају важна питања о доступности дипломатске документације, поступању југословенских институција и начину на који се држава суочавала са екстремистичким насиљем.

Чланови породице су у разговору за РТС 2016. године указали на депеше које је Роловић слао из Стокхолма југословенским институцијама, прије свега Министарству иностраних послова.

Његов син Предраг Роловић тада је рекао да је амбасадор извјештавао о активностима хрватске екстремне емиграције која је, прелазећи из других европских земаља, уточиште пронашла у Шведској.

Према његовим ријечима, Роловић је о томе редовно слао извјештаје надлежним институцијама.

Посебно је занимљиво да, према наводима породице из тог периода, те депеше ни након више деценија нису биле доступне јавности.

Због тога су остала отворена питања:

• Какве је конкретне информације Роловић слао из Стокхолма?
• Колико је југословенско руководство било упознато са активностима екстремне емиграције у Шведској?
• Да ли су постојала упозорења о могућем нападу на амбасаду?
• Да ли је безбједност дипломатског представништва била на одговарајућем нивоу?

Да ли би објављивање депеша могло да расвијетли додатне околности атентата?Без увида у документацију није могуће поуздано одговорити на ова питања. Ипак, чињеница да породица годинама указује на недоступност амбасадорових извјештаја оставља простор за даља истраживања.

„Службеницу амбасаде нико није позвао на разговор“: Шта је породица замјерала југословенским институцијама

Породица Владимира Роловића сматрала је да након атентата нису до краја испитане све околности које су могле бити важне за расвјетљавање злочина.

У разговору за РТС 2016. године, његова супруга Бранислава Роловић посебно је указала на чињеницу да, како је навела, нико из Министарства иностраних послова није позвао на разговор службеницу амбасаде која је у тренутку напада покушавала да ступи у контакт са амбасадором.

• Повезани текст:

Удовица Владимира Роловића преминула у 100. години

Према њеном свједочењу, та службеница је лупала на врата и дозивала Роловића, питајући га да ли је жив и шта се догађа.

Породица је сматрала да је њено свједочење могло бити важно за реконструкцију напада, утврђивање кретања атентатора и разјашњавање догађаја унутар амбасаде.

Шведска након атентата промијенила безбједносни протокол за дипломатска представништва

Убиство југословенског амбасадора имало је посљедице и по безбједносну праксу у Шведској.

У освртима на овај случај наводи се да је након атентата Шведска промијенила безбједносни дипломатски протокол. Напад је показао колико су дипломатска представништва рањива уколико лица која долазе у њихове просторије могу релативно лако да приђу највишим дипломатским представницима.

Посебно је било важно питање контроле уласка у амбасаде, провјере идентитета посетилаца и поступања у случају оружаног напада.

Атентат у Стокхолму тако је постао један од догађаја који су указали на потребу строжих безбједносних мјера у дипломатским представништвима.

Одликовања за Владимира Роловића

Владимир Роловић носилац је Партизанске споменице 1941. године и више југословенских одликовања.

Међу признањима која су му додијељена налазе се:

• Орден заслуга за народ са златном звијездом;
• Орден братства и јединства са златним вијенцем;
• Орден партизанске звијезде са сребрним вијенцем;
• Орден за храброст;
• Орден народног хероја Југославије;
• шведски Орден Поларне звијезде.

Предсједник СФРЈ Јосип Броз Тито одликовао га је Орденом народног хероја 9. априла 1971. године, само два дана након атентата, док се Роловић још борио за живот у болници.

Године 1990. снимљен је и документарни филм „Амбасадор је убијен у Стокхолму“, у продукцији Центар филма, посвећен атентату на Роловића.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.