Значај свједочења књижевног зналца

ТРЕБИЊЕ - Књига "Разговори 1991-2004", Новице Петковића, коју је приредио магистар Драган Хамовић, значајна је по томе што садржи свједочења и коментаре једног од наших најврснијих књижевних зналаца.

Критичари су записали да сваки исказ Новице Петковића има посебну вриједност, било да се односи на његов сопствени рад и гледишта, било да се тиче области коју је посвећено обдјелавао или епохе чији је савременик био.

- Ови разговори су приређени у оквиру истраживања његове заоставштине и пошто се читав низ текстова, разговора, есеја, критика, чланака показао као материјал за читаву једну књигу, испоставило се да су од изузетног значаја. Професор Петковић не само да коментарише свој рад и оно што он намерава него и даје изузетну слику српског књижевног, културног и јавног амбијента - рекао је Хамовић.

Разговори са Новицом Петковићем вођени су између 1991. и 2004. године. То је сигурно најплодоноснији период дјеловања водећег српског историчара и теоретичара књижевности и језика.

- Све је то смештено у преломне и страшне године за српски народ и његову књижевност и културу - каже приређивач магистар Драган Хамовић, који је до сада већ приредио Петковићеву књигу "Словенске пчеле у Грачаници", а у штампи је књига "На извору живе воде", коју ће штампати београдски Завод за уџбенике и наставна средства.

Хамовић, некадашњи Петковићев студент, каже да су "Разговори са Новицом Петковићем" корисни најприје зато што садрже свједочења и коментаре једног од најврснијих књижевних зналаца које смо икада имали.

- Када је реч о посленику таквог ранга, такве биране умне ковине, сваки исказ има посебну вредност, било да се односи на његов сопствени рад и гледишта, било да се тиче области коју је посвећено обделавао или на епоху чији је савременик - додаје Хамовић.

Подлога

- Новица Петковић је у своме личном теоријском формирању, у исто време, понео неопходни терет претемељења српске науке о књижевности, од традиционалних ка савременим приступима. Читава та замашна теоријска подлога не би ни била сврсисходна да није потом упослена на конкретном корпусу српске књижевности, пре свега модерне. Петковићево је опредељење "не за чисту теорију, него за такозвану примењену теорију, која ће бити непосредно укључена у проучавање српскога књижевног наслеђа - каже Хамовић. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.