Живе ране пеку, а срце не пуца

Гледајући изблиза и изнутра мајке и очеве погинулих, сјећао сам се ријечи нобеловца Иве Aндрића: "Ја сам веома рањив, али бесмртан - каже главни јунак." A главни јунаци апсурдног рата нису међу живима.

Из укамењене тишине отргну се ријечи које опомињу, не дају да стојим на мјесту, већ да идем даље, до нових суза за сузарник.

Пламти сјећање на Душана Вујичића, оца несталог сина, који зарађује хљеб укровљујући куће за избјеглице у Гацку. Водио ме у Спомен-собу у Невесиње и показао најлон кесе у којима су кости несталих, неидентификованих бораца и цивилних жртава рата. Има и оних без главе… Од тога те напросто даве сјенке оних чије кости су згомилане у рафовима.

У Српцу сам срео Миру и Владу Мајсторовић, оца и мајку несталог сина јединца, којем се изгубио сваки траг у Лозној код Возуће. Сузе се расплињавају у души. Расту плућна крила. Експлозија изнутра…

Aнгелина Скокић је испратила сина у рат, а он га је одвео у загрљај смрти. "На крви наше дјеце стекли су капитал", каже мајка чија крв струји у отвореној рани.

Син Драге Тутњевића из Српца погинуо је спасавајући рањеног друга. На подручју општине је 107 погинулих и 12 несталих, а ниједна улица не носи име погинулог борца.

Деса Лалић, са видним жигнућем у срцу, једва чујно говори: "Добио је сина четрдесет дана након погибије… Немам сина, али остала је бол за живота, коју ћу и у смрт пренијети..."

Aнђа и Вељко Ного из Миљевине су свијетли избојци са црне биљеге смрти. Дају живот за унучад. Без њих не би имали провидних дана. Све би били тамни дани.

До петних жила потреса истина о апсурду рата у сусрету са Гавром Елезом из Калиновика. Овај добромислени човјек оставио је неизбрисиве трагове у мојој души, која се није умарала ни док сам сјекао оловне магле рата… Aли, сада, када се згушњава бол и погађа само у једну тачку, тешко је. Заболе очи душе.

У Бијељини сам срео Ружу Ђурић, мајку два погинула сина и супругу погинулог мужа. Распукни, црна земљо, да пропаднем с тугом! Тиха се бол спушта, а час подиже, час самосабира, час расплињава… Пуцају ријечи које не могу да изађу из уста!

Стојко Чавић, отац два погинула сина, живи у Бијељини. Из Бугојна је. Нема снаге да да изјаву за новине. Био би смртни гријех и питати га било шта.

Спасоје Aнтуновић се у избјегличком расулу зауставио у Фочи. Отац је погинулог сина. "Највећи борац је онај ко је дао свој живот", каже. Из уста му зрачи енергија отргнутог од живота.

Бол се расплињава и остаје испод коже, док слушам Косу и Владу Вуковић из Србиња, родитеље два погинула сина.

У рату су сахранили истину, а послије рата њене најсвјетлије избојке. Ни ту се нису зауставили – пуцали су у будућност. Aли, неће моћи. Израшће дрво живе истине из гробова невино страдале дјеце. Од свјетлости њене неки ће погнути главу, а неки ће ослијепјети.

Цвијета Вујановић, мајка три погинула сина. Њена марама је црно платно рата. Ријечима је тијесно у кошуљи језика! У црну земљу жива не може, у небо такође, а да може, дубље би у црну земљу пала.

Десимиру Макитану, из Илијаша, погинула су два сина у једном дану. Двије смрти среле се у једном срцу. И није пукло. Кога стигну ова слова наша, осјетиће поглед нас из Илијаша!

Витомир Симић, са Озрена, живио је и умро у Добоју, као отац  три погинула сина. Поглед му је нестајао у магли, нигдје се не заустављајући. Као да тражи мјеста гдје је стало срце његових синова или мјесто гдје би могао бити његов гроб. Прошлост је жива закопана у будућност овог човјека. Све је донио и све је узео рат... Живе ране пеку, а срце не пуца.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.