Жељко Стјепановић за „Глас“: Брак је љубав и брига за другог

Рекао је ово за “Глас Српске” Жељко Стјепановић, познати глумац и режисер, објашњавајући колико је задовољан премијером представе “Брачно савјетовање”, која је отворила шеснаесто издање Међународног фестивала глумца “Заплет” у ГП “Јазавац”. Бањалучки умјетник каже да из позиције неког ко  носи двоструку одговорност, режисерску и глумачку, није сумњао у вриједност текста, али је имао одређену дозу страха да ли ће публика препознати суштину приче.

- Тај текст сам случајно пронашао читајући књигу Данијела Глатауера па сам одмах то предложио “Јазавцу” и они су то прихватили са одушевљењем. Позориште “Јазавац” иначе има ту ноту да тражи комаде који нису пуно играни или готово никако играни у региону што је веома добро. Сад се присјећам комада “Истине” Флоријана Зелера, који смо исто радили у “Јазавцу”, а за којег се тада овдје по први пут сазнало, а тако је и са овим текстом и писцем. Публика је препознала тему, јер све више и више имамо проблема у брачним односим, и жао ми је што се нико не бави том институцијом која се зове брак, једино је позориште ту које се бави на један духовит начин, али не само духовит већ је у питању један озбиљан приступ ка свему томе јер се ради о психотерапеутској сеанси, значи помоћи једном брачном пару. Заиста, не знам зашто је то код нас још увијек табу тема. Код нас парови не иду на брачно савјетовање што је штета, ипак су ти људи професионалци, обучени да у тешким и кризним ситуацијама могу помоћи да не би дошло до најгорег, једноставно да људи некад препознају ону искру љубави која се мало притајила те да смогну снаге да је пробуде и да наставе да живе заједно.

ГЛАС: Како сте поменули представа је урађена по тексту Данијела Глатауера, познатог и награђиваног аустријског писца чија су дјела инспирисана властитим искуствима. Познато је да многи умјетници поред сопствене маште доста давају себе, односно своја искуства на неки начин укључују док стварају не би ли дјело добило истински печат оригиналности. Да ли је то био случај с овим комадом ?

СТЈЕПАНОВИЋ: Покушао сам пар пута као писац да се бавим том темом и да направим неку представу и текст о брачном савјетовању и психотерапеуту и о свему томе, чак сам набављао неке књиге и у једном тренутку сам схватио да ја не знам ништа о томе и да не могу ништа да напишем. Ово говорим из разлога да је слично било и код Данијела Глатауера. Писац је баш кренуо из те жеље и схвативши да не може писати јер не зна ништа о томе онда је завршио курс од шест мјесеци за психотерапеута, али не зато што је имао велику потребу за тај посао већ управо да би прошао тај процес не би ли сазнао какав је посао и чиме се то бави професионални психотерапеут. За ову представу сам направио малу адаптацију и драматизацију текста сматрајући да је тај оригинал који траје близу два сата, да кажем, мало-више софистициран у смислу западног разумијевања брачног односа, гдје се свађе не дешавају на оном нивоу како се то код нас дешава, него су то више њихове мале филозофске расправе. Међутим, код нас је друкчије, у нама је доста врелија крв, јер кад се наши брачни парови посвађају ту зна доћи до свачега.

ГЛАС: Одређено прилагођавање менталитету и култури, чисто да се зна гдје се изводи?

СТЈЕПАНОВИЋ: Тачно. Морам да напоменем да сам дописао двије-три сцене, надам се да нисам изневјерио писца, по реакцији публике мислим да нисам, јер сам био на његовом фону. Чини ми се да смо с овом представом добили много тога и са овом адаптацијом која је фокусирана на наш простор, дакле радња се дешава у Бањалуци, ликови су наши, што нам је дошло као олакшица у много чему. Такође, олакшавајућа чињеница била је та да су глумци максимално уложили труд, давали су свој глумачки печат и своја властита брачна искуства како би допринијели што бољем квалитету представе те смо заједно током процеса размјењивали међусобно наше идеје са пишчевим, све у сврху оригиналности и посебности ове представе.

ГЛАС: Конкретно зашто сте се одлучили баш за овај текст, да се изразимо жаргонски шта је то што Вас је купило у њему ? 

СТЈЕПАНОВИЋ: Као што малоприје рекох, купило ме то да се напокон неко бави тим проблемима и људима у брачној заједници. Наше је друштво изгубљено, једноставно препуштено самом себи, нема институција које помажу или које желе да се баве тиме. Па чак и од школе ако кренемо ми доста тога учимо беспотребног и глупог, а не учимо оне праве ствари које би требало да се тичу сваког нормалног човјека. Нажалост, уче нас нечему што нам никад неће бити потребно, рецимо, колико руде има у неком граду у бившој Југославији, а никако да науче дјецу шта је то љубав, а шта је то заљубљеност. То су два потпуно различита појма, сложићете се са мном. Брачна заједница захтијева љубав, а не заљубљеност. Љубав поред заљубљености, која мора постојати, јесте уважавање оног другог и брига за оног другог. Љубав није искоришћавање оног другог већ константна брига за другог. То је слично као кад се мајка брине за своје дијете што је нешто заиста посебно, а тако је и у овом случају.

ГЛАС: Глумачки тандем Жељко Еркић и Сњежана Мишић Вам је добро познат из претходних сарадњи. Колико је та присност била отежавајући или олакшавајући фактор из редитељског, али и из глумачког угла?

СТЈЕПАНОВИЋ: Нас троје смо већ раније радили на пројекту “Љубавни живот Марка Молера” и то се показало као добра комбинација у смислу њихових енергија које се слажу на сцени. Кад с њима радите заиста је уживање, просто вам дају разна сценска рјешења која много помажу и нису само пуки извршиоци режијских жеља, него буквално учествују у томе. То сигурно мора да изњедри у добру ствар зато сам се одлучио за овај добро познати двојац. Мислим да нас троје имамо доста сличне енергије, да се добро разумијемо и слажемо на сцени. Веома је битно кад осјетите позитивну енергију са сцене, а свака добра представа има то у себи што је један од предуслова за тако нешто. Искрено, било ми је заиста лијепо радити са њима.

ГЛАС: Ви сте један од ријетких који се баве комедијом, јер сте већину Ваших представа постављали у овом жанру. Са друге стране, постоји тај помало “елитистички” став о комедији као мање вриједном жанру, што ако је судити по Вашим режијама не узимате тачним?

СТЈЕПАНОВИЋ: Некако комедија вас гурне у први план и изађе све оно и што ваља и што не ваља. У свим другим жанровима можете да закамуфлирате недостатке користећи се специфичностима жанрова, али у комедији то није случај. Данас се ријетко ко одлучује за комедију, управо због те тежине коју она носи. Погледате ли данас било коју комедију, она ако није добра истог секунда престане бити гледана. Рецимо, ако узмемо трилер као жанр, публика то прати ишчекивајући шта ће се на крају десити, управо зато што је тако жанровски постављено према томе се и дуже гледа. Док је комедија, један на један, или ваља или не ваља, то се одмах у првој епизоди види и зато су ријетки они који се одлуче за њу.

ГЛАС: Можда смо због тога окружени разноразним ТВ серијама у којима доминирају криминогене теме са супкултурним појавама, а комедија као жанр постала је све рјеђа?

СТЈЕПАНОВИЋ: Да, њих искључиво интересују криминогене теме, њих не занима социјална или љубавна тема и то је мало поражавајуће.

Превише гањамо свјетске трендове. Ми се уопште не бавимо темама које су релевантне за наше поднебље. Кад гледате ове серије јако ћете мало наћи серије које се тичу нашег подручја и наших људи, а потребне су нам такве теме које се тичу нас. Сјећам се старих емисија док сам био дијете, рецимо “Забавни уторак” и разноразне квалитетне серије, то је тако било пријемчиво, питко и топло за дјецу и не само за дјецу већ и за одрасле. Сада ми падају на памет серије које су се гледале у недељном термину, то су дани када се није излазило из куће и са колико се само љубави то пратило, драгоцјени моменти гдје цијела породица учествује, просто задивљујуће. То је био догађај. За разлику од данашњег времена када се све свело на неку брзину, затим на огромну количину тих серија па се човјек запита, шта ја то гледам и зашто гледам. Хвала богу то још увијек није нарушено у позоришту. Ево, сад ми је пало на памет, док сам био у једној комисији за избор сценарија и пројеката за филм и ту сам се зачудио кад сам примијетио у којој се мјери наши ствараоци баве некаквим “вјештичарењем”, “вилама”, “змајевима” па све до “Господара прстенова”. По мени, у реду, треба и тога, али бавити се у толикој мјери туђим темама, а не својим стварно је смијешно да не кажем жалосно.

ГЛАС: Премијера “Брачних савјетовања” је иза вас, али то је једна епизода у Вашој каријери па шта још можемо очекивати од Вас када је у питању свијет глуме  и режија?

СТЈЕПАНОВИЋ: Немам ништа ново у плану, оно што имам јесте то да играм у НПРС, у свом матичном позоришту, као и у “Јазавцу”. Могу да кажем да сам написао два сценарија која су прошла на конкурсу на Аудио-визуелном центру РС и очекујем да се то у наредном периоду реализује што ми је посебно драго. Наиме, ријеч је о серији “Наши дани” по представи коју играмо у Народном позоришту и то би требало да се реализује у продукцији Жељка Еркића, који је недавно основао продукцијску кућу. Други текст је везан за масакр који се десио у Дракулићу и Шарговцу 1941. године. То је прича о периоду када су усташе направиле ужасне злочине над нашим народом. Искрено, надам се, ако све буде како треба то би режирао и продуцирао Саша Хајдуковић.

Психотерапеут

ГЛАС: Ваша улога у представи прилично је занимљива, јер је главни лик у врло специфичном задатку и ситуацији?

СТЈЕПАНОВИЋ: Играм психотерапеута који жели да помогне брачном пару. Мој лик се максимално труди да врати неку врсту позитивне динамике у њихову брачну заједницу. Наравно, пошто је ово комедија у почетку не успијева у томе, али на крају ипак успије, брачни пар одлази задовољан, што би казали, завршава се хепиендом. Узгредно, мени је најинтересантније код овог лика то што би наш народ рекао “код аутомеханичара је увијек покварен ауто”. Дакле, мој лик се труди да поправи односе између других парова, а његов однос је исто тако проблематичан као и код већине.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.