Жељко Милошевић за "Глас": Права умјетност станује на маргинама друштва

Ово је један инспиративан и универзалан текст Гордана Михића, о чему свједочи и велики број његових поставки у многим театрима на просторима бивше нам државе. Некако, универзалне приче су ме највише привлачиле и као глумца и као аутора.

Рекао је ово за "Глас Српске" Жељко Милошевић, чувени глумац, режисер и драматург, објашњавајући како су почеле припрема за представу "Сироти мали хрчки", по тексту легендарног Гордана Михића, а у његовој режији, док би на сцени "Градског позоришта Требиње" требало да се премијерно представи крајем маја. Искусни глумац и режисер каже да је ово још један мали, али важан корак у оживљавању позоришне сцене у граду на Требишњици, а сам почетак рада се симболично поклопио са Свјетским даном позоришта.

- Дотакао бих се Дана позоришта, који се сваке године обиљежава 27. марта, а што је један од разлога што смо тада кренули с овим пројектом, почели са првом пробом. Наиме, тога дана је изашло и писмо грчког редитеља Теодоруса Терзопулоса, које сваке године пише други значајан умјетник из позоришне умјетности, обраћајући се театарским ствараоцима свијета. Ово спомињем јер се поклопило с овим нашим почетком рада на представи. Редитељ из Грчке је говорио у писму о улози позоришта у потпуно новом свијету, који се око нас дешава, ствара и обликује. То је свијет преплављен тоталитаризмом, разним догађајима па и наметнутим потребама које нису емпиријски људске. Дакле, потребе које нису оне што испуњавају есенцију човјека, духа и ума, да би се као људско биће разликовао од неких других живих бића. Тако да тај тоталитаризам, који нас окружује и све више притишће у много разних видова, умјетничких, економских, политичких, технолошких и који нам се пребрзо и превише намеће негдје је и у потки свега што се дешава у представи "Сироти мали хрчки" - рекао је Милошевић.

ГЛАС: У суштини овог комада су ипак мали, обични људи, чије амбиције изазову нешто што ни они нису могли замислити.

МИЛОШЕВИЋ: Наравно, то је прича о томе како двојица нижих службеника, неостварених, скрајнутих, запостављених особа, и могу рећи слободно испраних мозгова, живе у складу са неким својим промишљањем, вриједностима и како се њихова прича и однос преноси и прелива на више инстанце, да би на крају довела до самог пада власти. Наравно, ово није прича која је усмјерена тачно на ово, овог или оно у конкретном случају, ово је заиста једна универзална прича, примјењива било гдје. Уосталом већ сам негдје у једном интервју рекао да демократски односи унутар система државе постоје од хеленских полиса па све до данас и да се нису превише мијењали.

Вјерујем да је ово добар моменат да се говори о тим стварима и односима од најнижих слојева у социолошкој, демократској хијерархији па све до оних највиших.

ГЛАС: Преузели сте функцију редитеља, колико је било изазовно окупити праву глумачку формацију за овако комплексну представу?

МИЛОШЕВИЋ: Склопила се једна мала, али одлична екипа у саставу: Дарко Куртовић, Зоран Јакшић, Бојан Нинковић и Владимир Самарџић. Важно је истаћи да ће то бити, да кажем, полукамерно извођење те ће то свакако бити додатно изазовно за све нас који смо дио овог пројекта. Поред тога што сам адаптирао овај текст и што режирам представу, радим сценографију и костим. Много посла, али се надам и задовољства. И наравно, споменућу да нам је за музику задужен Вук Миливојевић, један млади и талентован музичар из Требиња.

ГЛАС: Ви сте управник ГП "Требиње". Није нимало лако данас водити културну кућу, јер смо свједоци времена у којем култура и умјетност нису баш у фокусу интересовања савременог друштва. Какве су то промјене потребне да би театар у Требињу напокон пустио своја крила и заживио на прави на начин, како то доликује граду са таквом културом и традицијом. Који су планови за унапређење рада у Градском позоришту "Требиње"?

МИЛОШЕВИЋ: Искрено, мени је жао што дуги низ година не правимо сваке године бар једну степеницу више у нашем дјеловању, али могу да кажем да је то временом постало најмање до нас, који се директно, унутар бавимо позориштем. Знате, Требиње има велики број умјетника, који битишу у разним градовима у региону и многи од њих нису нашли стално ухљебљење ни тамо ни овдје, а засигурно посједују квалитет и вриједности.

"ГП Требиње" дјелује унутар "ЈУ Културни центар Требиње", који такође без додатног вјетра у леђа не може. Чини ми се да ће позориште у Требињу заживјети оног момента кад људи који располажу материјалним средствима, без чега не може театар, и који управљају тим средствима напокон покушају да схвате потребу постојања позоришта и важност континуиране продукције, стварања репертоара и шире позоришне сарадње, размјене и копродукције на примјер. Тада ћемо имати позориште, напредак и нове вредније и веће успјехе. Свједоци смо времена у којем се продукција дешава махом у облику лаких забава и естрадног стваралаштва, ако могу тако да кажем. Данас игра велики број представа, које су, да их најблаже назовем, урађене на најнижем пучком нивоу, а маркетиншки нам се представљају као позоришне вриједности. Што нису! Нажалост, такве варијанте су постале један, да кажем тако, мејнстрим не само позоришног живота, док вриједности и права позоришна умјетност, тј. она која захтијева пуно биће и која емпиријски представља огледало друштва, као што рече Шекспир, постоји, али не у потребном обиму. Укратко и нажалост, уопште вриједности и умјетност су на маргинама.

Лично, као и многе колеге покушавам и покушавао сам на разне начине и у више наврата нешто да покренем, учиним поводом свега тога, али слаби су и спори резултати, јер чињеница је да се дуги низ година вртимо у круг, а долази и до замора када су помаци и резултати никакви или минорни. Млади глумци, драматурзи, уопште умјетници, нормално иду трбухом за крухом и сада ако им то не омогућава град у којем су стасали као људи, онда је сасвим логично да свој таленат покажу и развијају у градовима гдје постоји бољи и континуирани однос према умјетности, према позоришту. Ти градови нису само центри попут Београда, Новог Сада или Бањалуке. Они одлазе и у Сомбор и у Краљево или Приједор и у разна друга мања мјеста у којима им се пружа могућност да раде оно у чему су најбољи!

ГЛАС: У досадашњој позоришној каријери одиграли сте велики број представа гдје сте показали право глумачко умијеће у својим улогама. Сада када се осврните на протекле године успјеха у позоришту која Вам је улога највише остала у сјећању и због чега? Претпостављамо да их је много, али коју бисте могли издвојити у неком личном смислу?

МИЛОШЕВИЋ: Мало је тешко да се издвоји једна, наравно, постоје ту неке драже улоге, али једноставно, шта ја знам... Како је то својевремено говорио доајен српског глумишта Зоран Радмиловић, управо када су га питали за најдражу улогу, он је рекао, парафразирам, да сад спремају нешто у "Атељеу" и да му је та улога најдража. Тако се и ја вадим ријечима нашег великана (смијех). Но, што се тиче мојих улога, има оних које боље доживимо и прихватимо и оних које некако исклизну у тишину. Међутим, сада ми на ум падају улоге као што су: Дон Кихот, Семјон Семјонович, затим врло драга улога из представе "Токсини", коју сам играо са сјајним младим глумцем Сенадом Милановићем. Такође, исто тако улоге у представи "Нушићев оптималан број", гдје играм шест ликова из Нушићевих комедија са доајенима српског глумишта брачним паром Томашевић, затим Дони у "Поручнику са Инишмора", Тео из "Чекајући Марчела", Лудак у представи "Случајна смрт једног анархисте" у режији феноменалног Димитрија Јовановића... Не знам. Заиста, има их доста и за многе ме вежу лијепе успомене. Бићу неправедан према некима, јер многе нећу успјети споменути, а можда би се баш оне, да боље промислим, нашле у овом пику глумачког задовољства рада и стваралаштва у позоришту (смијех).

ГЛАС: Поред Ваше успјешне позоришне каријере, која је неспорна и која је у више наврата награђивана, запажени сте и као талентовани писац. Ваше многе пјесме су издате у разним часописима и чланцима, а неке су чак и превођене на неколико страних језика. Како објашњавате тај пјеснички дар који носите у себи?

МИЛОШЕВИЋ: Поезија је нешто што ме прати од најранијих дана. Никада нисам био неко ко је много писао и никада нисам саставио ту збирку, да би пјесме у свом омоту угледе свјетлост дана. Али, да, објављивао сам, углавном неке пјесме у часописима, а неке су и превођење. Није тога било тако много. Морам да кажем да поред поезије пишем драме и то сам успио да уобличим у једну књигу, а могу сада, ево ексклузивно, рећи да је у припреми и друга књига са четири нове драме за дјецу. Надам се да ћу наћи времена и храбрости, смоћи снаге и воље да уобличим и збирку пјесама у неком блиском периоду. А ово за дар, објашњење, како и шта, и томе слично, вјерујте, заиста немам појма. Једноставно ми се, с времена на вријеме, појави тај порив, осјећам да треба нешто да запишем. Не сматрам себе нити пјесником нити драматургом, али се једноставно деси потреба да се запише и да остане као слово на папиру. На моје велико задовољство неке од мојих драма су заживјеле на сценама у региону, што је доказ да није било све то бадава (смијех).

ГЛАС: Када смо већ код поезије, кога бисте могли издвојити од пјесничких узора. Иначе, који су то аутори које бисте препоручили за читање?

МИЛОШЕВИЋ: Немам баш неки конкретан узор, али прије свега препоручио бих свима српске ауторе као што су: Милан Ракић, Петковић Дис, Бранко Миљковић, Љубомир Симовић, затим засигурно ту је и Милош Црњански, чију поезију много волим. Такође и нови сјајни пјесници попут Милене Марковић или Марка Томаша. Наравно, ту су и требињски пјесници, али и неки други, из ближег или даљег окружења, као што су Тин Ујевић, Цесарић, Превер, Лорка и многи други. По мом мишљењу поезија је нешто што препоручујем свакоме да чита. Она на потпуно специфичан и личан начин, у трену, може да постане ваша, те да отвори душу и свијет око вас и у вама. Поезија је истовремено и универзална и лична. Истовремено се отвара у оба универзума док је читамо, како је доживљавамо па и док је стварамо. Катарзична је. То има свако вриједно умјетничко дјело, али је код поезије најинтимније. Кратка је форма која нас у тренутку испуни и постане прозор у свијет али и у нас саме!

ГЛАС: И за крај, којим бисте стиховима могли себе да опишете као човјека умјетника?

МИЛОШЕВИЋ: "Ја ћу да устанем, згажен, згромљен, тлачен, на челичне војске са дрвеним мачем!" Ово је прва строфа, коју говори лик Глумац Филип у драми "Путујуће позориште Шопаловић", Љубомира Симовића, нашег недавно преминулог академика и великана српске књижевности.

Одмор

ГЛАС: Које су то ствари које Вас чине спокојним и срећним када нисте на сцени? Укратко, када није у умјетничким машинеријама, на који начин глумац Жељко Милошевић тражи мир?

МИЛОШЕВИЋ: Сигурно моја породица и моја дјеца. Обожавам да проводим вријеме са њима. Исто тако са одређеним кругом пријатеља, а посебно када не причамо превише о позоришту па ни о било каквим темама у вези са послом. Потребни су драги људи чије ме присуство може увијек опустити и вратити ми снагу да изнова могу да осјетим љубав, а то се можда најљепше, рецимо, може спознати у пуноћи и самог ћутања са пријатељима. Мада је понекад неопходна само самоћа.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.