Власта Велисављевић - Не осврћем се на време иза себе, идем напред

ТРЕБИЊЕ - Ја се не осврћем на време које је иза мене, ја идем напред. Овом реченицом, у којој све буја од животног оптимизма и радости послије сваког изласка на "даске које живот значе", почео је причу о себи Власта Велисављевић, легенда српског глумишта, глумац који је до сада остварио 350 рола.

И управо са тих неколико ријечи овај глумачки горостас је иза себе, на шаљив начин, оставио све ружно и тужно, а тога је, на његову жалост, било доста.

Под шешир је ставио затвор, Голи оток, гдје је три године робијао, неприхватање Београда да га прими као младог глумца, потуцање по бројним позориштима у унутрашњости и многе непријатности које су живот чиниле горчим.

- Скоро је била премијера једне представе коју смо радили у "Aтељеу 212". То је доста тежак, морбидан комад, нерадо говорим о томе. Један критичар је мене и моју колегиницу Ренату Улмански окарактерисао као сенилне, како на сцени, тако и у животу. Било је баш онако увредљиво, не што се мене тиче него Ренате, то је дама. Није ред. Окренуо сам телефон, назвао редакцију тих новена, а они ми кажу. "У, па ми ћемо то да демантујемо." Па када демантујете, то тек онда не ваља. Оно што сада радим у Требињу, то радим ексклузивно, први пут у својој каријери отварам фестивал - рекао је.

И заиста је тако, никада прије Власта Велисављевић није отварао неки фестивал.

У шали каже да са Требињцима није лако. "Увијек су знали да доскоче."

- Већ дуго познајем целу околину Требиња. Кроз риболов Требишњицу сам упознао и пре него што је подигнута брана. Јако значајан период у свом животу провео сам на извору Требишњице, у Билећи, у официрској школи црвене армије. Давне 1948. године сам "зглајзао". Због резолуције Информбироа био сам у затвору у Билећи. После сам радио у мостарском позоришту, у Ластви упознао дивну породицу Кујачић, прокрстарио целом Херцеговином. То је било незаборавно искуство - каже овај по много чему занимљив глумац.

Своју супругу Наду Лукић, која такође ради у позоришту, доживљава као свој компас. Након развода са првом женом, она му је послије сваке представе дуго времена доносила цвијеће.

Када говори о својим почецима, говори о малом позоришту "Рода", гдје је направио и своје прве глумачке кораке.

- То је била претеча позоришта "Бошко Буха". То је Бранислав Нушић својој кћерки Гити дао као поклон да се игра позориштем, али она се није играла, направила је озбиљно дечије позориште. Ту су поникли многи глумци. Многих више нема, врло мало нас је остало. После тога је била обнова земље. Тада сам се укључио у "драму", у право позориште које је водио Виктор Старчић. Може се рећи да сам силом прилика "упао" на академију - каже Власта.

Доста је познатих глумаца било на Aкадемији, а остало их је само троје у животу. Оливера Марковић, Ђуза Стоиљковић и Власта Велисављевић. То је била прва генерација Aкадемије.

- Од глумаца сам се добро слагао са свим "Бојановим бебама". И ја сам на неки начин "Бојанова беба". Те моје колеге су одлучиле да будем доживотни почасни члан Југословенског драмског позоришта. Немам ниједну награду, само ову. Тих мојих првих година за награде је била потребна подобност. Нисам је имао, ни награде, иако сам имао одличних наступа. Нисам се чак ни приближио некој од награда - са сјетом, али без разочарења у гласу, каже Власта.

За крај разговора, као поруку глумцима аматерима и младим глумцима Власта Велисављевић каже: - Да неко постане добар глумац, потребна је љубав према послу, вера, доза талента и непрекидан рад, рад и рад.

Дуготрајни аплауз на отвореној сцени у Требињу још једном је недвосмислено потврдио да је Власта Велисављевић и велики миљеник публике.

Годиште

Генерација "Бојанових беба", које је створио Бојан Ступица, а ту су Лане Гутовић, Ирфан Менсур и други, тврде да ја нисам 1926. годиште, него да сам 1826. годиште. Срам их било - смије се Власта.

Истиче да му је било задовољство да игра са Оливером Марковић, која је његова генерација и шаљиво додаје да је "Оливера од мене много млађа".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.