Вида Давидовић, добитница Стеријине награде, за “Глас Српске”: Слобода не постоји, али и опсјена је боља него безнађе

Овако је разговор за “Глас Српске” започела драмска списатељица Вида Давидовић, којој је недавно уручена Стеријина награда за оригинални драмски текст “Мали ратови и кабине Заре”.

- Сада када се испоставило да сам ипак драмска списатељица која ће дјелимично успјети и захваљујући наградама, схватила сам да награде свакако јесу велики подстрек - додаје Давидовићева.

ГЛАС: Каква је будућност текста и планови што се његовог оживљавања на сцени тиче?

ДАВИДОВИЋ: Не смијем о томе да причам, а нисам ни сама баш сигурна. Чућете.

ГЛАС: У једном разговору навели сте да су у тексту “Мали ратови и кабине Заре” заступљене двије паралелне приче, од којих је једна у рату, једна у миру, а једна прати мајку, док друга прати кћерку. Како је то приказано из перспективе особе која је одрасла на овим просторима, на размеђу рата и мира?

ДАВИДОВИЋ: Писала сам о начину на који незалијечена трансгенерацијска траума, патологија, па и рат утичу на моју генерацију или људе (нарочито дјевојке) у мојој генерацији. Вјерујем у историју и насљеђе. И вјерујем да се злочини не закопавају. Ево, једном ме тата питао: “Да ли ти стварно мислиш да рат има посљедице на твоју генерацију?” Ја сам рекла да има, наравно. Нисам сигурна да ли је то желио да чује будући да су и њихове генерације жељеле да се то све покопа и заборави, али поента је заувијек била да нема покопавања и нема заборава. Све што се покопа се роди у некој форми аномалије и дегенерације - можда у некој сасвим другој генерацији, на неке потпуно петнаесте начине, али се роди. То је “Нечиста крв”. Заправо, то је свака прича о постанку породице и то је свака прича о трауми. Мислиш: “Идем даље, све је у реду”, легнеш да спаваш, не можеш да спаваш, онда више не можеш да једеш, онда крећу слике из несвјесног и тек тад схваташ да ниси покопао. Све што се десило је заувијек ту, па и рат. Моја јунакиња Мала (из садашњости) никад не помене рат нити га се сјећа, али га носи у плесу, ногама и сексуалности. И то јој је, између осталог, остављено у аманет.

ГЛАС: Како је постављена прича односа мајке и кћерке и шта бисте рекли да сте посебно издвојили као нити које их вежу и раздвајају?

ДАВИДОВИЋ: Оне се ријетко срећу, на нивоу три сцене од којих у двије имају неку форму разговора. Форма је таква да их пратимо у неким истим годинама, мајку у двадесетим, кћерку у двадесетим и да их некако пратимо у паралелним животним околностима, са остатком драмских лица која су као лица у огледалу. Веже их мотив трауме и мотив рата - само што је код мајке то заиста рат, а код кћерке је то рат са собом и рат са одјеком непрерађеног ратног породичног насљеђа. Шта их раздваја? Па готово ништа, осим што мајка вјерује одразу у огледалу, а кћерки је остављен свијет у ком више ни у то не може бити сигурна.

ГЛАС: Како се млада особа носи у борби са собом и околином, и са својим личним ратовима?

ДАВИДОВИЋ: Тешко (смијех). Сви смо ми склони аутодеструкцији у тим борбама, склони смо разним малим предајама у малим ратовима - па и анорексија је предаја (иако некад изгледа као стратешко рјешење и неспорно је борба на неком другом фронту). Анорексија је гора од предаје, анорексија је директан пут ка смрти. Чиста капитулација. Како се здраво носи, без капитулације? Можда само одрастањем, лијечењем, терапијом. Прихватањем ожиљака, санирањем и поновном могућношћу вјеровања у васкрсење, у надолазећи дах нових ствари и стварности. Неких, надам се, у које нећемо имати проблем да повјерујемо.

ГЛАС: Треба ли умјетност нужно да буде друштвено ангажована и да ли сви они који се, на било који начин, баве умјетношћу треба да указују на проблеме и бољке свијета у којем живе и чији су дио?

ДАВИДОВИЋ: У овом тренутку, искрено, не знам чему то служи. Мислим, да би било шта дошло до било кога, мора се прво спровести једна масовна деелитизација позоришта (говорићу о позоришту, јер то најбоље знам), а и умјетности. Сада, када грађанска позоришна публика прави представе за грађанску позоришту публику, долазимо у ситуацију да идемо у позориште да се слажемо, потврђујемо једни другима мишљења о свијету, одемо кући и самозадовољно закључимо да смо јако паметни и да је баш лијепо било на коктелу. Гдје је ту револуционарност у умјетности, опсервацији, исказу? Опет, могу да мислим како би тек изгледало кад би мање привилеговани постали позоришна публика. Одмах би неки паметни “културни радник” почео да их подучава о смислу живота. То би тек било ужасно. Тако да, мој одговор на питање је да у овом систему нема ни смисла говорити о томе.

ГЛАС: У чему налазите слободу (или макар њене обрисе)?

ДАВИДОВИЋ: Нема слободе, сви идемо од кавеза до кавеза, као у ноару, као у “Јадницима”, кад несрећни Жан Валжан бјежи од Жавера, а иза угла је увијек неки Жавер. Са тим унутрашњим затвором се треба помирити и наставити трагати за стварима које за тренутак омогућавају излазак из тог осјећања скучености. То може бити трчање, читање, писање или вриштање омиљене пјесме у кафани. Слобода апсолутно не постоји, али и опсјена је боља него безнађе.

ГЛАС: Шта бисте рекли да су позитивне и негативне стране савремене српске драме и чему Ви планирате да се посветите у будућности?

ДАВИДОВИЋ: Тешко ми је да говорим о томе, јер не постоји објективни историјски отклон у односу на савремено стваралаштво. Увијек мислим да је у умјетности, као и у историографији, потребно да прође извјесно вријеме да би могли да се доносе финални закључци. Данашњи млади писци имају двадесет пет година и по двије драме. Ту је јако тешко говорити о опусу и формираном исказу и естетици. Али, ево, да не буде да нисам ништа рекла: у савременој српској драми ми се много допада експериментисање са формом и што смо се помјерили од доминантног жанра грађанских драма ка нечем другом.

Планови

ГЛАС: На чему тренутно радите и какви су Ваши планови за наредни период?

ДАВИДОВИЋ: Радим другу руку романа. Завршавам мастер рад на Теорији драмских уметности и медија на ФДУ. И пишем, па шта буде. Ја увијек пишем, а свијет нека види шта ће са тим (смијех).

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.