Тања Бошковић за „Глас“: Пријатељства су једина битна тековина у животу

Не припадам клановима, никада и нисам. Ја нисам члан никаквих партија, али сам везана за људе са којима говорим заједнички језик, па ма на ком језику то било - енглеском, француском, италијанском... И сањам о томе да једног дана одем негде где апсолутно не знам језик, да видим колико се моја душа простире.

Поручила је то у великом разговору за "Глас Српске" легендарна српска глумица Тања Бошковић.

Ова глумачка дива говорила нам је о данашњој ситуацији у позоришту и на филму, свом и животу других глумаца, носталгији и представама, односу са колегама, комадима и литератури.

ГЛАС: Ви сте дуго на даскама које живот значе. Гдје је позориште данас?

БОШКОВИЋ: На странпутици, рекла бих. Просто нисам сигурна да су комади који се пишу у овом тренутку нешто што би мене, на пример, могло да интересује. Е сад, ја и нисам публика којој се обраћа савремено позориште. Ја припадам прошлом веку у драмској литератури. Вероватно да ово позориште сада комуницира са неким млађим гледаоцима. Да, постоје представе које ме веома узбуђују и једна од њих је, прва што ми пада на памет, "Сјај звезда на плафону" из Дечијег позоришта "Душко Радовић" коју сам имала прилике да гледам у Београду. То је изузетан текст једног шведског писца, жене. Изузетан комад који ме узбудио веома. Изашла сам заиста очарана из позоришта, али и уплакана. Постоји још један комад, то је "Контрамундум" Тиватског позоришта. Изузетан комад који је Вељко Мићуновић режирао. Мислим да је то нешто веома узбудљиво било, видим да су они и у Вршцу победили на фестивалу. Фестивали су добра прилика да се одгледа репертоар на нивоу земље у којој сам ја живела, а то је Југославија. Значи, на фестивалима имамо прилику да гледамо и хрватске, и словеначке, и македонске, и српске, и босанске, и херцеговачке представе. Нисам никакав југоносталгичар, али просто имам прилику и путујући да пратим све те представе.

ГЛАС: Ви сте из југословенског времена  и имате сјећање на то неко вријеме кад смо живјели у бившој нам заједничкој држави. Колико се данас глумци из ондашњег периода, након растурања земље, друже, колико комуницирају?

БОШКОВИЋ: Никаква политика нити географија не може да растури пријатељства. Једина тековина заправо која нам је у животу битна су пријатељства. Све остало је неважно. Нема те славе, нити тог новца, нема ситуације у којој би могла да се растуре та пријатељства, ма где били у овом свету, а сретала сам своје пријатеље и у Аустралији и у Америци.  Мислим да су глумци заправо породица ма где били и ма на ком језику говорили. И нас је сразмерно мало у односу на планету. Али ми јесмо заправо сачували све то у односу на планету, је л'. И имам утисак да и они који су живи и они који то више нису, а који су део наших сећења и део наших живота. Знате, то не може да ми узме нико - ниједна политика, нити један светски поредак, ми припадамо привилегованом слоју људи. Уопште, мислим да уметност омогућава да ми останемо заједница и онда кад одлазимо са овога света. Нешто што иза нас остаје је божије. Политичари када једног дана буду схватили да не може тако лако да се пуца у то што је уметност, биће свима боље.

ГЛАС: Колико данас млади свијет и публика иначе воли позориште и долази у позориште?

БОШКОВИЋ: То не могу да проценим.  Не могу да проценим с обзиром на то да се ја дружим много са колегама из уметности. Из свих уметности. Ја и немам неког дубљег контакта са људима који не воле уметност, не иду у позориште, не прате концерте, не иду на изложбе... Ја те људе суштински и не познајем. Углавном, улазим у контакте, чак и на пијаци, са оним људима који имају неке везе или неку љубав према неким узвишенијим стварима. Не припадам клановима, никада и нисам. Ја нисам члан никаквих партија, али сам везана за људе са којима говорим заједнички језик, па ма на ком језику то било - енглеском, француском, италијанском... И сањам о томе да једног дана одем негде где апсолутно не знам језик, да видим колико се моја душа простире.

ГЛАС: Како данас живе глумци?

БОШКОВИЋ: Знате, нешто добро се десило из технолошког развоја. То могу да проценим са ове тачке, зато што је проток информација бољи. Ја се сећам времена када смо на београдском аеродрому чекали да нам стигну касете из Америке, плоче из Немачке, из Енглеске, Француске, да бисмо могли да знамо шта се у мјузиклима  дешава, а ја сам се доста мјузиклом бавила, а сада ви једним кликом можете да дођете до те врсте информација. Много се више сада мисли  о профиту и то ми је жао. Ја живим пристојно и могу себи да обезбедим, складно са својим годинама, да путујем онолико колико могу физички да издржим. Живим  нормално и све књиге сам куповала онда кад је било време, немам неких великих прохтева и не импресионирам се никаквим крпицама, не морам да купујем фирмиране крпе да би ми оне говориле како сам добра и успешна. Живим нормално, као сав нормалан свет. Помажем људима којима је помоћ потребна и колико могу и даље ме забавља да путујем, гледам представе. То могу себи да зарадим и то је довољно. Шта мени треба више? Шака хране дневно. И даље могу да читам то што желим, идем у позориште. Некад плаћам скупе улазнице да бих гледала нешто што желим. Повремено могу да дођем у Сарајево или у Загреб или негде где се даје нешто интересантно. Имала сам прилику да са Херцегновским позориштем одем у Канаду на две недеље играјући за људе који говоре нашим језиком. Летујем на мору захваљујући томе што су моји тата и мама били паметни па су као просветни радници, професори књижевности обоје, у једном тренутку купили један стан у Херцег Новом. Дакле, живим нормално, као сав нормалан свет и добро ми је. Моја су деца здрава, бака сам и то је предивно. Да ли има лепше? Моја мама је још жива и са моје тачке гледишта, живим један идиличан живот. Имам пријатеље са којима пријатељујем по 65 година. Замислите како је то лепо, ја сам једна богата жена.

ГЛАС: Кад бисте могли изабрати, мада је глумцу увијек то тешко, коју бисте Вашу улогу изабрали која Вам је некако највише срцу прирасла?

БОШКОВИЋ: Ха, можда "Кобила Шиндивила" у причи о коњу коју сам одиграла пре четрдесетак година. Можда "Очеве и оце", Елизабет Блејк или можда Сара Бернард или можда Грета Гарбо.... Свака од тих улога, у ствари, није била важна. Важна су пријатељства која су из тога изашла. Не треба да заборавим да сам из "Балкан експреса" изашла са четири пријатељства која трају 40 година. То није мало. Знате, заиста сам учила од најбољих кад је филм у питању. У позоришту сам играла са својом породицом, с људима попут Радета Марјановића, Данице Максимовић... То је моја породица. Ево, замислите кад сте с неким  партнер 50 година. То је више од рода.

ГЛАС: Какви се текстови данас пишу?

БОШКОВИЋ: Незанимљиви. Мени незанимљиви. Појави се повремено, ево као што сам вам рекла, "Сјај звезда на плафону", појави се текст који је врло занимљив. Али, знате, појефтинила се, са моје тачке гледишта, и литература. Пише се, рекла бих, брзо или ја не читам довољно ефикасно. Млади говоре неким другим језиком. Мистика језика, овог којим ја говорим и са којим комуницирам кроз литературу, са моје тачке гледишта је уништена. Али верујем да је тако било увек - да су увек долазиле неке нове генерације које су доносиле нешто потпуно ново и да су ови стари, као што сам ја, у тој позицији мислили: "Боже, ето дошао је смак света, само ми то не видимо". Или, иако видимо, боље да се склонимо у мишју рупу, да нас не би утукли као потпуно анахроне.

ГЛАС: Кад је ријеч о глумачком кадру, какав је сада?

БОШКОВИЋ: Дивни су, оно што ја имам прилике да гледам, младе глумце у Позоришту на Теразијама, јер ту највише волим да идем. Дивни су, талентовани, моћни и у неприлици су зато што не добијају адекватне изазове за толике дарове који имају. То су деца која дивно певају, која имају могућности да раде у најбољим школама могућим, али, са друге стране, садржај који им се нуди није довољно изазован за њих. То је мој утисак. Разговарам често са студентима и говорим им да морају да испитају своје границе. Значи, да стално узимају више од онога што мисле да могу. То је јако важно јер на тај начин ће просто моћи да узлете.

ГЛАС: Учествовали сте недавно на Међународним данима малих сцена и монодраме у Источном Сарајеву, како бисте оцијенили тај фестивал?

БОШКОВИЋ: Изузетно сам била узбуђена и задивљена. Прво избором, монодраме су дивне. Селекција је била изузетна и ја баш ништа од ових представа до сада нисам гледала. Фестивали су одлична прилика да се све одгледа овако на једном месту. Мислим да Источно Сарајево има одличну прилику да види један овакав  пресек монодрама и представа.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.