Фото: Снежана Aлемпић - Пејзажи земље виловите
Сликарка Снежана Aлемпић када је ушла у чаробни свијет сликарства имала је на уму старо правило: ако хоћеш да постанеш репортер, не иди у бијели свијет да тражиш теме - нађи их у својој улици и завичају.
Aко хоћеш да постанеш композитор, не иди у свијет да тражиш инспирације - нађи их у мелосу свог народа, ако желиш бити сликар, не путуј свијетом тражећи мотиве - нађи их у свом завичају. Снежана је зато мотиве за своје слике нашла у бакиној кући, у уyерама, вајатима, на таванима у воћњацима, на подринским брдима - стари намјештај, одјећу, крчаге, јабуке.
Одувијек су ме мамиле старе ствари остављене у тишини и мраку старих соба, на таванима, у сандуцима и старим ормарима. Чинило ми се да свака од тих ствари има своју причу, али да неће да је свакоме казује, него да само одабранима поручује - види ме, па ти даље причај о мени и ономе коме сам припадала. Све сам те приче "саслушала", а онда их приповиједам бојама на платну, каже Снежана.
Зато Снежана у свом стваралаштву није могла да одоли мотивима родног Подриња - кулама, кулинама, старим градовима, стијенама, смарагдној води ријеке Дрине и митским ликовима вила, по којима је некада Симо Сарајлија Подриње назвао "вилинском слободарском" земљом.
Снежанине подринске виле нису мистичне, са крилима, веловима и чаробним штапићима. Њене виле личе на све Подринке, витке су, елегантне, кротке и са чудесним осмијехом. То што ова сликарка није робовала устаљеним шаблонима мистификованих вила у облацима, него их је представила као обична људска бића, позитивно су оцијенили многи ликовни критичари, истичући да ни слободарски дух Подринаца није фикција него нешто богом дато - у људском облику.
A у тој "вилинској земљи" Снежани се као ствараоцу нуде многи мотиви: зворнички град, Кушлат код Дрињаче, зидине AД Дринума, букови, брзаци, стијене, стараче и смарагдна боја воде Дрине. Све то, али и старе дрвене зграде у овом крају, разигране коње вране, крчаге, ћилиме, тканице, дјевојачке пешкире, виолине, фруле, торбе шаренице и фруле нашли су заслужено мјесто на Снежаниним сликама.
Готово свака Снежанина слика мртве природе је с воћем или цвијећем, али су зато и њени пејзажи с водом смарагдне боје. Као што се скоро побожно обраћа стварима које су годинама заборављене и чамећи у тами старих соба, на таванима и у ормарима, па их је Снежана "извукла" на свјетлост дана да наставе своје приповиједање, тако се она односи и према водама свога завичаја. Оне су јој опсесија. У одлуци да слика пејзаже с водом крије се и снажна поетичка природа њених слика и потврђује да је Снежанина душа саткана од поезије и љепоте. Ова сликарка то веома вјешто зна да изрази сликом.
Снежана Aлемпић се у свом стваралаштву ослања на најбољу традицију српског сликарства - слика мртву природу, предмете домаће радиности, пејзаже, иконе и портрете, а при томе прича о себи и свом народу у Подрињу, у земљи виловитој.
Женина душа је и у Снежаниним портретима снажно проговорила, јер је то и њена душа - душа подринске виле.
Ових дана Снежана Aлемпић се припрема за нови циклус ликовног стваралаштва. Опет ће бити теме завичајне - богомоље, портрети Подринаца, старе ограде и зграде, коњи врани и - јабуке. Она по мотиве не иде у бијели свијет, она их у изобиљу има у своме Подрињу, у земљи виловитој. Њена жеља је, а то је већ и постигла својим сликањем, да мотиве завичаја покаже другим људима - Семберцима, Јадранима, Бирчацима, Мајевичанима, Посавцима, Сремцима... Напросто хоће да и другима бојом и четкицом приповиједа о свом завичају, да свима поручи да у слободарском, вилинском Подрињу живе добри људи - домаћини.
На Снежаниним сликама су и јабуке по којима се познаје Подриње - румене, оне боје злата и црвене, јер оне за ову сликарку значе радост и крепкост.
Лијепа јабука је нешто најљепше што може да се поклони пријатељима, али и свима које човјек може да сретне. Оне су и снага, порука, жеља и захвалност. У мом завичају има доста јабука, разних боја, облика и величине. Посматрам их и преносим их на платно, каже Снежана.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.