Слобода од креативности

БЕОГРAД - Претпостављам да вернику у пустињи не треба црква да би се молио. Проблем настаје када сан постане месо; за уметност се може живети, али у Србији се такве идеалистичке пројекције первертују у "подршку" за "умирање за уметност". Наш одговор на ову перверзну менталну економију, нову екологију хигијеничара је у слободи од креативности.

Ово је за "Глас Српске" рекао Никола Пилиповић, који заједно са Маријом Ваудом сачињава умјетнички тим MANIK. Њихова изложба цртежа "MANIK RAW РAЊ. Еп о насиљу", која је отворена у понедјељак у Магацину у Краљевића Марка 4, изазива велику пажњу јавности.

"Теме" репетитивно покривају дијелове зида Магацина - као зид плача или бедем раздвајања. Стоје као сугестија о понављању и вјечном враћању као нормативне снаге самог феномена (насиља-злочина). 

- MANIK је до иконографије која јасно реферише на насиље дошао истражујући један помало запостављени тип цртања, такозвани аутоматизам, који су надреалисти увели у уметност. MANIK је стално у суочењу са кризом. Пошто нисмо активисти у баналном смислу те речи (јер и у новом политичком активизму уметника има кича, као и у другим "уметничким" формама) и пошто наш активизам шета од једне до друге кризе, али мимо било које организоване групе и управо због тога - сам живот је медиј преко кога долазимо до цртежа или неке друге форме, а уједно ми инсистирамо да се, ипак, у српској култури не заборави перформанс рада у медију слике, као техне - рекао је Пилиповић.

Марија Вауда истиче да њен песимизам када је људски род у питању јесте нешто што може да изазове бијес и презир оних који још вјерују у човјекову племенитост.

- Немам аргумената да браним оно људско у себи, оно ничеанско "сувише људско" које по правилу завршава у насиљу; можда бих рекла силоватељима "будите мање људи" и не презрите хуманост, ако је већ ви немате, не презрите лепоту ако сте већ ви ружни, не презрите добро ако сте већ ви зли, ситни и похотни обожаватељи и подражаваоци Моћи и њених насилничких дејстава над културом или природом - свеједно - истакла је Вауда.

Жртва се, додала је она, подаје мучитељу; симптом "ноћног портира" је свуда, милиони невиних страдају да би неколицини омогућили да влада, да се иживљава, да онемогућава све друге и другачије.

- Као уметници именујемо поразне ефекте ове страшне економије и нове екологије људскости: места фашизама, места расизама, опскурна места дискурса насиља. Описивати, именовати, деконструисати, понављати, понављати, понављати; стално и поново питати, не дозволити да се комфор (само)заборава раскомоти и "разгаћи" у новим, академским, паролама и чиновима норме. Развијати контразнање упркос, поред, преко консензуса - нагласила је Вауда.

Учињена штета је, наставила је она, већ толика да је језик Насиља и Насилника више него препознатљив, он је апсолутан, инфраструктурно обезбијеђен, парадигма на дјелу. Он ангажује медије, прелива се на ободе, апсорбује маргине да би се ове омамиле и само да га не би препознавали као ту - присуство.

- Да ли даје нешто заузврат? Неки кусур! Само употребљава и баци - као отпад. Пресудна и једина обавеза интелектуалца јесте да буде непоткупљив, али и то је само за оне који то - могу. Када чујете уметника да говори језиком Великог брата, Инквизитора или локалног робовласника, мора се поставити питање са ког места говори и шта то место чини у језику - упитала је Вауда.

Свјежа крв

Име Оца као "Средишњег субјекта" је препознато и перверзне радње капитализма су откривене. Још се не могу легално производити клонови, али ће зато Запад радо припустити свежу крв да би "побољшао белу расу" тлачитеља и господара. Та свежа крв долази и од жртава грађанског рата на овим просторима, па ће тако и најгори на Западу наћи себи роба беле расе, захвалнијег од пса, при томе и писменог донекле. Западна мисао је дошла до свог прегнатног израза у жељи да не жели ништа до своје бесмртности (једном започети процес еугенике, то јест рафинисања чисте расе у нацистичком Рајху у суштини никада не престаје) - рекао је Никола Пилиповић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.