Ружица Комар - Стихови из пјесничке рударске јаме

БИЛЕЋA - Награда "Кочићево перо", уручена недавно Ружици Комар за збирку "Игра океанског пијеска", била је прилика да познату пјесникињу поближе упознамо и са животне стране, о чему читалачка публика мало зна.

Из штурих биографских података о Ружици Комар, штампаних у 18 њених до сада објављених збирки пјесама, читаоци знају да је рођена у Баљцима код Билеће, гдје је завршила гимназијско школовање, а потом у Сарајеву историју југословенске књижевности и српскохрватски језик на Филозофском факултету. Знају и да је, до посљедњег рата, живјела у Сарајеву, а потом у Билећи, гдје је радила као професор у Средњошколском центру "Голуб Куреш", али о њеним пјесничким почецима мало се зна.

- Покушавала сам понешто да напишем још као ђак четвртог разреда основне школе и добијала охрабрења од моје учитељице Милосаве Вујовић, а касније у старијим разредима подршку ми је давао професор Исмет Кресо. У гимназији то су били професори Угљеша Кисић и Милица Ћук. Сјећам се и да сам своју прву пјесму објавила у студентском листу "Наши дани".

Потписала сам је псеудонимом Саида Коменски и у згради Филозофског факултета на трећем спрату, испред учионице број 112, задрхтала када сам, отварајући лист, видјела да је штампана - прича Ружица Комар.

Додаје да јој је велико охрабрење било када су јој студенти, колеге, рекли да им се допада пјесма, само им није било јасно зашто није написано ко је пјесму превео са пољског језика, пошто су мислили да је аутор из те земље.

- Касније сам, охрабрена, почела да објављујем у часописима "Лица", "Живот", "Путеви" и другим, али више нисам користила псеудоним. Моја прва збирка "Из пепела и снијега" дошла је на ред за штампање 1972. године, када сам већ била завршила факултет и почела да радим, иако је рукопис био готов двије године раније, али је у то вријеме морао да прође сву потребну процедуру - сјећа се пјесникиња.

Као професор, настојала је да на исти, охрабрујући начин дјелује на своје ученике како су то чинили и њени учитељи. Тако су многи билећки средњошколци кренули њеним стопама и постали професори исте струке или се латили пера.

Ружица Комар вјерује да је писање посао налик рударском. То је редовно трагање за изразом и ријечима у пјесничкој рударској јами, при чему истинско задовољство настаје тек ако стихови допру до читаоца.

Комуникацију са многим бившим ђацима задржала је трајно, па су јој и поводом најновије награде честитке стигле са разних страна.

Питали смо пјесникињу на крају и о чему најчешће говори њена поезија?

- О љубави, јер је и сва поезија љубав и ништа више - одговорила је кратко.

Усамљеност

На питање да ли је пјесник усамљен у малом мјесту и да ли су они из већих мјеста ближи жиријима и наградама, Комарева одговара:

- Пјесник је редовно усамљен, живио у Билећи или Паризу. Што се тиче жирија и награда, ближи су им по много чему ствараоци из већих мјеста, али је срећна околност да Задужбина "Петар Кочић" умије да препозна и оне пјеснике који су мало даље од главних пјесничких путева.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.