Режисерка Ана Григоровић: Публика воли комедију јер је превише мрака

Моја сарадња са Народним позориштем Источно Сарајево је почела тако што сам пре две године радила у Народном позоришту Републике Српске у Бањалуци и директорка Дијана Грбић ме је повезала са уметничким директором Народног позоришта Источно Сарајево Зораном Тодоровићем и дошло је до јако фине комуникације и одличног слагања.

Рекла је ово за "Глас Српске", режисерка Ана Григоровић објашњавајући како је дошло до сарадње са Народним позориштем Источно Сарајево на комаду "39 степеника", који је премијерно изведенa 23. маја, обиљежавајући прве двије године рада ове театарске установе. Талентована умјетница каже да је након првих контакта сарадња превазишла сва очекивања, како ње као редитељке, тако и цијеле екипе, претворивши процес у праву позоришну радост.

- Чини ми се да смо се стварно у рекордном року договорили и око текста и око поделе и око ауторског тима. Морам да кажем да је ово јако пријатан процес био за мене, рекла је Григоревићева.

ГЛАС: Сама представа  "39 степеника" на много начина представља "праву позоришну авантуру", насталу спајањем Бакеновог дјела, Хичкоковог филма и савременог позоришног израза?

ГРИГОРЕВИЋ: Бакенова новела је настала пред Први светски рат као нека врста антиципације неке невоље. Хичкоков филм је настао пред Други светски рат, а ми смо сад у овом тренутку где управо пародирање једног и другог кроз позоришну игру, може нешто да значи и антиципира. Имала сам у процесу неке интервенције у виду неких додатних поступака које сам убацила да све буде брже и динамичније. Хичкоков филм је био инспирација за представу, а како је филм уградити у представу тежак задатак, управо то је довело до комедије апсурда, једне узбудљиве приче, заправо приче о позоришту.

ГЛАС: Ви сте на много начина као умјетник обликовни театром, али колико дуго се бавите самом режијом?

 

ГРИГОРОВИЋ: Режијом се бавим сада већ 17 година. Сада имам 38 година, а одмах након средње школе уписала сам факултет. Морам рећи да сам и обликована позориштем, јер је мој отац био позоришни редитељ, кућни редитељ Народног позоришта у Београду и чини ми се да је то усмерење било логично. Већ сам почела да радим током студија у Омладинском позоришту  "Дадов",  у различитим институцијама ван Београда као што је Народно позориште "Бора Станковић", Народно позориште Пирот и Стеријино позориште у Вршцу и негде сам кренула вртоглаво у тим раним двадесетим да радим драмске представе. У неком тренутку ме каријерни пут одвео ка опери, што мислим да је доста надоместило и уобличило моје познавање и схватање ритма и музичког позориште. Чини ми се да је било доста значајно за формирање мене као некакве редитељске личности.

 

ГЛАС: Као особа која је и душом и срцем везана за позориште, како бисте оцијенили актуелну публику. Колико публика данас воли позориште и шта јој се данас нуди?

 

ГРИГОРОВИЋ: Знате како, то је некада било заправо питање опште културе да се иде у позориште. Сада је то све мање тако и суштински чини ми се за неке шире масе позориште је заправо некаква у њиховој глави претенциозна и досадна ствар, што врло често није. С друге стране, чини ми се, постоји велики број некаквих "тезги" како ми погрдно кажемо, као неки чувени глумци играју различите комаде, популарне комаде, врло често комедије и самим тим, то привлачи публику. Мислим да је сјајан рецепт кад глумци, који су нама свима популарни и видљиви  због телевизијских серија и филмова, раде на великим комадима, на великим драмама, на причама које нешто значе, сматрам да можемо да "преваримо" публику  која иначе не би дошла у позориште и имаће неку врсту отварања свести ка некаквим темама које су важне и за нас као људе. Мислим,  за нас као оне који треба да једни другима пружају емпатију и разумевање.

 

ГЛАС: Пошто сте, како рекосте, дијете оца који је везан за позориште, по Вашој оцјени, како данас живе позоришни радници у односу на период у коме се позориштем бавио Ваш отац?

 

ГРИГОРОВИЋ: Мој отац је 1928. годиште, а ја сам 1987. годиште и он ме је добио у 61. години живота. Свет у коме је он живео и свет у коме ја живим су дијаметрално супротни. Такође и бављење режијом тада, јер он је био на Првој класи глуме, а онда пошто се предомислио након прве године, одлучио је да не жели да му ико шефује, уписао је режију као друга генерација студената на Факултету драмских уметности.

Тако да су заправо то били почеци. Тада је био јако велики број позоришта, а јако мали број школованих уметника, тако да су сви имали негде своје место. Све је функционисало по принципу "кућних редитеља". Они су заправо имали запослење, што данас није случај. Нас је много више, та Југославија више не постоји. Постоје некакве државе и мање средине које су врло често окренуте једне против других, што је велика штета и  мислим да је јако важно да се то пробије. По ономе што видим, нас је превише. Не у смислу конкуренције, него напросто јако велики број људи жели тиме да се бави. Не постоји толико велика продукција у позоришту да би свако нашао своје место, а од нечега треба живети. Јако је тешко живети од позоришне режије као инфлуенсер, као неко ко је слободан уметник. То је јако тешко, јако стресно, поготово ако сте женско у одређеним годинама када желите да заснивате породицу, када желите да имате некакав осећај сигурности. То јесте нека врста професије коју ја не бих препоручила својој деци, али би их свако спремила када одлуче за тако нешто, ако се одлуче, ја то не знам, јер су јако мале, да просто буду спремне и на ризик, да буду спремне на неизвесност...А можда та неизвесност генерално није лоша за све нас као људе, да се бацимо у непознато и дођемо до неког доброг резултата.

 

ГЛАС: Какви текстови се данас нуде глумцима? Ви сте режисер и можете процијенити и оцијенити оно што се данас нуди и оно што је некад било!

 

ГРИГОРОВИЋ: Знате како! Сви текстови су некако везани за време и како се позориште развија, у ком правцу...Сваки правац има неку врсту свог квалитета. При томе и дан-данас се раде класици, оно што се сматра и карактерише као канонска дела. И даље се ради и руска литература, и норвешка и шведска литература, тако да су класици и даље присутни на свим сценама региона. Такође, ради се и двадесети век  и константно постоји та актуелизација класичних драмских дела. С друге стране постоји јако пуно младих писаца који пишу. Неки текстови су одлични, неки мање, али све се више и отвара  ка томе да више није до готовог  текста него до процеса где заједно са драматургом, са писцем развијате некакву идеју, попут филмских радника и начина како они функционишу.

Врло често ми уђемо са неком идејом да се кроз процес ради. То је исто вредно спомена, што је прогрес... Оно што је питање нашег времена,  а треба се имати у виду, јесте да је наше време брзо и другачије. Оно нема стрпљења за дуге ствари, за ствари које немају ритма, које немају динамику промене. Управо због те промене, мислим да је важно отворити се за све. Мислим да се не треба ограничавати за само једну врсту драмског стваралаштва.

 

ГЛАС: Публика која долази у позориште, да ли данас више воли комедију или неке "озбиљне" и помало "тешке"“ позоришне представе?

ГРИГОРОВИЋ: У комедији као жанру може се "подвалити" озбиљна тема  исто као што се у "тешкој" представи може "подвалити" јако пуно хумора. Сматрам када постоји та нека контратежа, то што је баш тешка тема  и оно што је баш смешно, постаје дубље, драматичније и значајније за све нас.

Међутим, чињеница јесте да публика више воли комедије. Као стваралац, јако дуго сам мислила да желим да радим те "тешке" теме, драмске представе и када сам радила комичну оперу, схватила сам да ми је комедија не само узбудљивија, него да ми боље иде. Тако да сви ми који смо наизглед мрачни имамо јако пуно хумора којим то надомјешћујемо и обрнуто. Мислим да је то амбивалентна ствар.

Чињеница је да је "39 степеника" комедија и много лакше је људе привући на комедију него на нешто озбиљно и мрачно, јер мислим да људи имају отпора током мрака и у стварности и онда  људи не желе да дођу и проведу још два сата гледајући тај мрак и на сцени.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.