Радослав Миленковић, глумац, за “Глас Српске”: Друштво је огрезло у похлепу и незнање

У амалгаму са менталитетом и историјским околностима, за последицу има накарадно друштво у коме моралне ругобе и властохлепне, незасите незналице одлучују о свему.

Рекао је ово за “Глас Српске” глумац и позоришни редитељ Радослав Рале Маринковић, чија монодрама “Наши дани” ће бити одиграна сутра и прекосутра од 20 часова на љетној сцени Градског позоришта “Јазавац”, у оквиру програма “Заплет 12 интро”, овогодишњег издања Међународног фестивала глумца “Заплет”, које носи назив “Нова нормалност”. Фестивал ће бити одржан током септембра и октобра.

- Својом самовољом и произвољношћу они уместо да граде разарају друштво и моја представа, ево већ више од 36 година и свим својим извођењима (до сада их је било 1.754) покушава да ругањем и исмевањем порока упозорава на затирање врлине - додаје Миленковић.

ГЛАС: Како је настала ова монодрама? Колико има сличности са истоименим дјелом Радоја Домановића?

МИЛЕНКОВИЋ: Служећи војни рок у Дервенти 1983/84. године, своје војничке дане прекраћивао сам дугим седењем поред Укрине, читањем и бележењем. Тако сам од своје омиљене лектире, Домановићеве “Страдије” и “Данге” и Дисових сатиричних песама (“Наши дани” и “Химна”) сачинио позоришни комад. Био је то покушај да се створи једна Бошовска алегорија са учешћем више од тридесет ликова и још неколико масовних сцена у којима је учествовао “цео народ”. Схватио сам да такву технички и кадровски захтевну драматизацију наша позоришта неће поставити на своје репертоаре и у једном тренутку сам помислио: зашто онда ја не бих покушао да сâм одиграм све те улоге. Био је то изазов у погледу глумачке технике, али, истовремено, таква одлука прецизно је усмерила представу у погледу жанра - уместо гротеске, наметнула су се средства пучких комичких жанрова, од средњовековних фарси и ренесансне комедије деларте до Чаплина, Монтипајтоноваца и генијалног цртаног филма “Ла Линеа”. А што се тиче сличности или разлика у односу на Домановићев литерарни извор - настојим да не изневерим дух и најдубља значења тога дела. То је једина обавеза коју свако сценско изражавање има према свом литературном предлошку.

ГЛАС: Да ли су се времена промијенила од доба када је Домановић стварао и времена када настаје Ваша монодрама? У чему се огледа сличност тих дана, а у чему разлике?

МИЛЕНКОВИЋ: Свет је, заправо, без престанка у стању промене. Године у којима сам својим живљењем сведочио тој промени довеле су нас до овога што живимо данас - све што је Домановић критички жигосао својом сатиром имало је и своју актуелну димензију, али, као и свако дело великог духа, има и своју трајну вредност и универзална значења. Од 1984. када смо Домановића читали као непоткупљивог сатиричара неке бивше, скоро давне, обреновићевске Србије краја 19. и самог почетка 20. века, до данашњих, наших дана када те приче нису више алегорија већ брутална “стварносна проза”, друштво је, не само у Србији и не само на Балкану, деидеализовано и огрезло у похлепу, улизиштво и незнање. Убеђују нас да је “нормалан” овај наш суноврат у материјалистичку и конзумеристичку похлепу и властохлепну незаситост, и да је елиминација духовног плана, профитабилност и исплативост свега услов за сваки подухват.

ГЛАС: Колико је важно организовати фестивале као што је “Заплет”, и у чему се огледа његов значај?

МИЛЕНКОВИЋ: Одговор на Ваше претходно питање један је од доказа колико је важан и “Заплет” и сваки фестивал, свако слављене духа, утемељено на истинским вредностима и са дубоким разлозима. Не знам може ли уметност и култура спасити свет од пропасти, али историја нас учи да је опстанак могућ једино под условом да у књигама и на сценама можемо да видимо све своје мане и да на њима славимо врлину хуманости.

ГЛАС: Како посматрате цјелокупну ситуацију са пандемијом вируса корона, шта мислите како ће она утицати на културу и позориште?

МИЛЕНКОВИЋ: Не знам шта бих Вам рекао о нечему о чему мало ко ишта поуздано зна. Сигуран сам да ће овај страх и порицање тог страха неизбежно утицати на свет и све његове аспекте. Ако добро ослушнете и прочитате шта нам о пандемији говоре тзв. надлежни, можете закључити да је економија и одржавање профита важније и од људских живота. Уз такву несавесност и бескрупулозност незналица које одлучују о нашим животима, култура и позориште већ су унапред третирани као колатерална штета. Као и увек, само сада много драматичније и смртоносније, показало се да само захваљујући појединачним напорима уметници још увек некако опстају и не одустају од гајења илузије да уметност има свој непорециви разлог и смисао чак и у оваквом свету и ја сам срећан и захвалан што је моје учешће на овом фестивалу део тог сизифовског напора.

 Планови

ГЛАС: Да ли припремате нешто ново, какви су Ваши планови за наредни период?

МИЛЕНКОВИЋ: Добро позната изрека нас учи: “Ако хоћеш да насмејеш Бога - реци му своје планове”. Избегавам да планирам. Имам жеља, наравно, али дугорочније планирање ћу одгодити за неко време. Ових дана планирам да се на летњој сцени Градског позоришта “Јазавац” сретнем и разумем са публиком у Бањалуци. Сви остали планови зависе од “таласа” и “пикова” - стварима на која немам утицаја и о којима немам знања, па ће због тога сачекати нека боља времена. Надам се да ћемо та времена сви заједно дочекати на земљи а не у лименим сандуцима. У међувремену - радосно играјмо, славимо уметност, храбро славимо своју најдубљу људскост, славимо дух јер после свега остају само његови трагови.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.