Преминуо Крстивоје Илић, један од најплодоноснијих елегичара Србије

У Шапцу се, посљедњег августовског викенда преселио у вјечност пјесник Крстивоје Илић, један од најбољих савремених елегичара у српској књижевности. Рођен је у Брдарици, у засеоку Вила-Леска, 8. марта 1938. године, као последње, седмо дијете родитеља Загорке и Милована. Мада је мајци био посебно наклоњен, пјеснички дар наслиједио је од оца.

Основну школу завршио је у оближњем Драгињу а прве пјесме објављене су му још у седмом разреду у популарном дјечјем листу Пионир.

По завршетку средње школе и одслужења војног рока, постао је студент Више педагошке школе у Шапцу, гдје је и дипломирао, а касније је студије књижевности наставио на Филолошком факултету у Београду. Тих година, упознао је Славку Ђаковић, професорку биологије, своју велику њубав, будућу супругу и стваралачку инспирацију.

Крстивоје је веома плодан писац и скоро све његове књиге су доживјеле неколико издања. Објавио је Раздор у слуху руже (1973), Лабудови над Вила-Леском (1977), Јастреб на нишану (1980), Елегије из предграђа (1982), Коласте аздије (1985), Приговор орфеју (1987), Елегије из казамата (1989), Мале љубавне песме (1989), Јесењи предели (1990), Катрени о вину (1992), Пролеће у Драгињу (1994), Мишарске елегије (1995), Сазвежђе ариљског анђела (1996), Изабране и нове песме за одрасле (1996), Пролеће у Драгињу - изабране песме за децу (1997), Пелен и Мелема (1998), Сабор бесмртника (1996), драма Мишарска битка (2000), У судњи час (2001), Дечак из Вила-Леске - изабране љубавне песме за децу (2002), Елегије над горама и водама (2003), Порекло сонета (2006), Церски епитафи 2014...

Препјевао је са њемачког Хедерлинга, са руског Блока, и са македонског Павловског.

Често је превођен и награђиван. Добитник је Круне Деспота Стефана за животно дело, „Раде Драинац“, „Филип Вишњић“, а с поносом је истицао награду за културу „Жика Поповић“ у Шапцу и награду за личност године „Јеврем Обреновић“ за допринос угледу града.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.