Посљедњи интервју Оље Ивањицки Гласу Српске - Срећа и несрећа имају много тога сличног

Одувек сам цртала. Као дете била сам увек сама, без обзира на то што је око мене било пуно људи. Ипак, мајке није било и цртање је било нешто само моје. Имам и данас албум са правим цртежима. На њима је увек кућа, неке јелке, окићене као за Божић, рекла је наша саговорница Оља Ивањицки, отпочињући тако наш разговор уприличен у њеном атељеу, који је једнако импресиван, као и Ољине слике.

Данас Оља Ивањицки, једна од наших најзнаменитијих ликовних умјетница, пише своју монографију.

- Волела бих да се та књига појави тихо, само да је има, а не да се од ње прави нека велика помпа. Мени је за неке ствари довољно само да буду - признала је ова велика умјетница, позната једнако и у земљи и у иностранству.

Кад прођем поред књижарског излога, наставила је, увек гледам књиге у излозима. Све оне имају некакву судбину.

Можда су оне, које се не налазе у излогу, рекла је, и важније, али, ако се о њима не прича, онда оне имају мање шансе да дођу до читаоца.

- Све је то помешано са животом који живимо. Он и јесте живот из првих редова, онда живот из другог реда, па живот из задњег реда, па живот ван реда. Нема ниједног реда који припада једној одређеној особи. Као кад добијеш карту за биоскоп, па неко добије први, неко задњи ред, неко је у средини. Тај који седи у првом реду, он углавном добије карту, а ти мораш да је купиш, па опет си у задњем. Некако, живот дели карте на први и на све остале редове. Aко ниси у првом реду, као да те нема - објаснила је Оља Ивањицки.

Негдје деведесетих су се одједном и у њој и око ње, открила је Оља Ивањицки, почеле да стварају неке црне слике. Као да је предосјећала ужас који ће задесити простор бивше Југославије.

- Све моје слике су имале црне позадине са неким сазвежђима, тачкама - рекла је. Зашто је то било баш тако, није тада била свјесна.

Послије неколико година у Франкфурту је видјела једну своју слику, која је била у приватном посједу и на коју је била потпуно заборавила.

- Када сам видела слику, ја сам се запрепастила, јер сам видела да је анђео на слици, негде на грудима где је душа, имао један мрачак, црни отвор, као тунел, без светла. Један мрачан, црни тунел коме нема краја. Питала сам се у том тренутку да ли је могуће да сам ја наслутила сав ужас тог тунела коме нема светла, нити излаза. Тако сам себе доживела као некога ко у понеким тренуцима има способност да нешто наслути - рекла је Оља Ивањицки.

Саживљенима са тим тунелом и чињеницом да постоји, додала је Оља Ивањицки, остаје нам да у неком свом, малом животу направимо есенцију нечег доброг.

- То је можда једини спас. Важно је, такође, да дан који проживимо не прође у поразу, већ у радости, ма како мала била - сматра Оља Ивањицки, која, признала је, воли да избалансира осећај превелике среће, јер вјерује да убрзо послије њега дође нешто што није радосно. Напротив.

- Срећа и несрећа имају много тога сличног. Срећа, на пример, има потпуно исте реакције, као и несрећа. Добијеш лупање срца, плачеш, имаш несаницу. Једино што знаш је да то није несрећа него срећа. Боље је бити избалансиран него стално желети бити срећан. Јер, довољан је један грип и већ нисте срећни. Питање среће је данас питање себичности. A треба се радовати малим стварима. Веома је важно имати збир или увид у збир који ти је некако на располагању, као кад цедиш боје, па размишљаш да ли ћеш да исцедиш мало више жуте или црвене или ћеш ону плаву да закинеш, или ћеш да употребиш више црне. У пракси се највише троше црна и бела. Ове остале су све некако споредни елементи које можеш да употребиш, да ти се осуше, да их остане, док црне никад доста. Она се никада не осуши. Тако и у животу. Вероватно никад доста црне и беле. Или буде бело или црно - категорична је Оља Ивањицки, која је и у позним годинама успјела да сачува љепоту.

- Ко се труди и упире превише, не успева да сачува вечну лепоту. Много је боље све примити са дозом помирења и дозом капитулације и једном резигнацијом. Не можеш мимо природе и не можеш упркос природи. Бољи је став: ту си - где си. Не треба претеривати - открила нам је ова умјетница, која на својим сликама трага за "лепотом неког будућег света и тражи будуће лице лепоте".

Охрабрење

- Младом уметнику је најпотребнија похвала. Треба га хвалити, па макар и он сам себе хвалио. Неопходна је подршка околине, мада је данас све направљено тако да сликари нестану, да та професија усахне. Увек је била та несразмера између могућности около, тих дигиталних достигнућа и онога што човек може сам да уради. Е, оно што човек може сам, то је увек ограничених могућности. Превише. И ту су сви онда капитулирали. Онда се догађа да си незадовољан собом, да не можеш све да победиш, да ти то не иде данас, па не иде сутра, па онда изгубиш веру да нешто можеш да урадиш, тако да су те похвале добродошле, чак иако нису баш сасвим искрене. У сваком случају је боље их имати него их немати - сматра Оља Ивањицки.

Медиала

У Историјском музеју Србије прије три године је отворен Салон "Медиала", чији је почасни директор, један од оснивача овог умјетничког покрета насталог педесетих година у Србији, била Оља Ивањицки.

- Свим идејама и малтене свим људима који су се нечим бавили десила се једна страшна чињеница да у тренутку кад су били најјачи и најплоднији нису адекватно били запажени, помогнути или награђени. Увек је страшно да неке награде, неко ордење добијеш на крају живота и онда знаш да ти ништа друго није ни преостало него орден и гроб. Једно иде с другим. Некако никад то није мало превремено, него је увек на крају. Орден и гроб иду заједно, тако тек да има да неко носи оно јастуче за њим кад га спроводе. Тај орден служи за оно јастуче на крају кад немају на шта да га окаче - прокоментарисала је кратко отварање овог салона након пола вијека Оља Ивањицки.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.