Политички, естетски отворен и социјално критички театар у средишту Републике Српске

Провинцијско казалиште не мора нужно бити само чемер и очај, лоша глума и јефтини хумор, на што су већ навикли они који по задатку морају тумарати по убогим театарским дестинацијама осиромашених балканских држава.

Примјер за нешто оптимистичнију слику "казалишта из унутрашњости" је Народно позориште Републике Српске из Бањалуке које се с подмлађеним глумачким ансамблом претворило посљедњих година у мало театарско средиште занимљивог репертоара и нове оријентације.

Прије пар година могли смо гледати њихову представу "Балон од камена", естетски свјеже и социјално храбро суочавање с прошлошћу или "Стазу дивљачи" која нас је освојила енергијом и особношћу младих глумаца као и виталним пркосом према друштву, старијој генерацији и малограђанским обичајима.

Ту су надаље крајње респектабилни наслови, "Није човјек ко не умре", "Зоолошка прича", "Дивље месо" и "Кокошка", односно репертоар који стратешки представља комбинацију заоштрених савремених текстова и пучку иронију Нушића и Стерије. Нови умјетнички директор бањалучког позоришта Љубо Савановић, глумац млађе генерације, о другачијој атмосфери у овом театру каже:

- Ове сезоне, кад наша кућа слави 80 година рада, одлучили смо се да на сцену поставимо четири праизведбе домаћих социјално критичких аутора, у коопродукцији са Aтељеом 212 и Позориштем Ујвидеки Синхаз из Новог Сада, као и два текста страних аутора за малу сцену. Пошто је ансамбл наше куће осјетно подмлађен, за редитеље бирамо или младе и позоришно промискуитетне људе или искусније редитеље који су већ доказани, али имају шта рећи. Млада генерација глумаца, која се формирала прије десет година, поставила је стандард и дигла љествицу квалитета тако да сада сви који долазе знају да морају много да раде на себи да би постали дио ове екипе.

Ово казалиште очито има озбиљне планове и визуално изгледа модерно дизајнирано једнако као и центар Бањалуке: бљештавило цивилизације скупих дућана и чисти колници мијешају се с господственим тоном традиционалног регионалног средишта.

Посљедња представа овог казалишта у 2010. години била је "Радничка хроника", према комаду младог писца Петра Михајловића и у режији реномиране редатељке из Београда Aне Ђорђевић. Овај текст је добио прву награду на такмичењу Стеријиног позорја прошле године, јер на интелигентан, сензибилан и одважан начин говори о судбини пролетера у тајкунској свакидашњици на овим просторима, што није честа тема наших театара. Ради се о некој врсти документарне драме, испричане у исповједном тону, о радницима и њиховом егзистенцијалном таворењу којем нема краја. Ти радници се покушавају бунити, у средишту приче је један штрајк, али без нарочитог ефекта. У представи су односи између рада и капитала показани беспредметнима и виртуалнима. Потпуно је свеједно да ли има тисућу отпуштених више или мање, док социјална депресија вришти на све стране. И они отпуштени и они који раде тону у живо блато друштвене трулежи. Јунаци ове приче, сведени на велике бројеве у творници, тумарају позорницом, сви у истим безбојним костимима, али њихове личне приче су различите, пуне болних ожиљака и притајене туге.

Сценографски, протагонисти "Радничке хронике" стоје на једној творничкој платформи која се не миче, не чују се звукови стројева, живот као да је на неодређено вријеме стао. У овој представи, појмови као живот, борба и егзистенција тек су неко опште мјесто у мутној свакодневици у којој нема ни праве борбе, ни препознатљивог непријатеља, ни истинске промјене.

- Мој разлог за рад на овом тексту је реанимација суосјећања над човјеком данашњице који је обесправљен, понижен и угрожен. Циљ ове представе није да буде лијепа, забавна, интересантна, нова или другачија, него да буде истинита и лична, макар била и недопадљива - каже редатељка Aна Ђорђевић о процесу рада на представи.

Политички гледано, бањалучки театар је дио казалишне заједнице БиХ, која с муком лиже ране од неимаштине, рата и друштвене апатије. На свим странама ове прилично исцрпљене земље театри једва држе главу над водом, јер недостаје људи, новца и свјежих идеја. У таквој ситуацији као мелем дјелује поглед на казалиште, попут овога у Бањалуци, у којем све врви од младих снага, нових представа и узбуђења у фоајеу. Реално, овако успјешна умјетничка кућа може бити позитиван примјер другима. Политички, естетски отворен и социјално критички театар у средишту Републике Српске могао би бити мост сарадње у тужним подјелама Босне и Херцеговине.

Текст преузет из "Новости" , самосталног српског тједника

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.