Пођи, стани, одустани

Хоћете да вам причам о дјетету рата, шта је оно научило?!

Прва лекција је била: пођи па стани! Друга: пођи па стани! Трећа, опет: пођи па стани! Четврта: пођи-стани-одустани! Гледано изнутра: топло па хладно, топло па хладно, топло па хладно. То истрга душе! Уз то – примирја доведена до бесмисла. Она су највеће ратне илузије које се разбијају о главу борцима, команди, народу, али и онима који се рађају, па и онима који се неће родити, јер су изгинули они који су их могли донијети на свијет.

A у овом свијету постоје само два стања: стање рата и стање мира. Када нема рата, у стању мира – врше се припреме за рат. Дакле, све је рат! A посебно нама Србима који добијамо у рату, а губимо у миру.

Зато наше ратнике даве сјенке рата, не само овога, већ и прошлих ратова.

У вријеме примирја увијек неко некога настоји да превари; слабији јачем да утупе оштрицу разним играма лукавости, а јачи слабије да пусте ближе, како би им задали јачи ударац!

Све је варка – игра супротности и лукавости, коју играју чак и животиње, а људи још перфидније, јер имају технику и разум.

За вријеме примирја профитерски трагови постају шири, разуђенији, па се обично ухвати по неколико шверцера са непријатељском страном. A у вријеме када пуца и када земља гори од граната, профитерима и шверцерима губи се сваки траг.

У рату је најинфективнији неморал, јер се у наручју народа умножава вишак немања, али све до једном – док имају чиме да га купују. Када тога нестане, када ратник почне размишљати стомаком, унутрашња трвења су неминовна – као ватра која је у почетку тиха, да би из дана у дан све више добијала на јачини. Та ватра, за право чудо, не гаси се водом, већ равномјерним распоређивањем терета рата – и психичког јарма на души и физичког јарма на врату, са обавезним откривањем татиних и маминих синова склоњених у завјетрину и враћању дезертера у ровове, а не у фотеље.

Све је то јасноћа која убија, али не непријатеља, већ свој свога. Још ако је при томе власт недодирљива, бојећи се ако се додирне правим проблемима, да ће се осути – та јасноћа задаје смртоносни ударац, али са одложеним дјеловањем...

Све то ако се има у виду, али и временска димензија, поглед из будућности на прошли рат, само једно, два, а највише три примирја – могу се оправдати! Сва наредна су такве варке иза којих теку потоци крви и умножавају се гробови.

Страна која иза примирја побиједи своје слабости, боље напредује у рату.

У Другом свјетском рату Срби су опијени комунизмом бранили илузије о Југословенству, које им се сада и заувијек разбијају о главу.

У прошлом рату, борци су се борили да српска држава свијетли на географској карти свијета, као ореол светих српских ратника или грудна чакра, а лопови су стварали екстра профит. Када се рат завршио, завладало је правило из народне пословице: "Крупним лоповима се скида капа, а ситним глава!"

Гледано духовним очима, намеће се бљештави упитник: Хоће ли нам држава коју неки залијевају крвљу, а неки вискијем, бити Богом благословена? Позитиван одговор се брише чим се напише, а негативан се намеће.                       

У школи апсурдног ратовања научио сам оно о чему се више не може ћутати, али ни бесмислено говорити. Рат ми је отворио очи па видим што је у миру било скривено, а чујем што је било нечуто.

Дијете нашег рата није имало оца. Мајка му је затрудњела од проблема. Када га је родила, истог часа је издахнула. Прије тога је имала само једну жељу: да њено дијете, када научи говорити, ништа не прећути. Умрла је с мислима да су Срби магнетна енергија која може сачувати планету од уништења. Умрла је зато што нико није хтио да призна очинство, а она није знала ко јој је направио то дијете рата.

Наше сирото дијете рата искајава историјски гријех, који је духовно насљеђе. Од Његовог зачећа активно сам се укључио у разбуђивање српског националног бића. Написао сам, још тада, да у Босни живи душман са душманом, узима један другом потајно мјеру, грудвајући се мозговима, а у завјетрини брусе ножеве. То је тада тек зачето дијете рата боље разумјело него широке народне масе, које су негирале ту тврдњу.

Због тога је видик у будућност све ужи, јављају некадашњи борци.

Босна је зло дијете бивше Југославије.

Од љубави њених народа није остало ништа осим сјенки које се грле на гробовима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.