Петар Чанчар за "Глас Српске": Спас у вјери и праштању

Представа "Кући" Људмиле Разумовске је једна сјајна прича о одбаченој руској дјеци на маргини друштва. Без родитеља и крова над главом покушавају уз помоћ криминала и улице да нађу своје мјесто у друштву. Налазе се у свом скровишту без основних услова за живот. Кроз цијелу представу упознајемо њихове приче и међусобне односе те ка чему они теже. Тумачио сам улогу Мајка.

Рекао је ово за "Глас Српске" млади глумац Петар Чанчар родом из Фоче, поводом његове нове представе "Кући" Људмиле Разумовски у којој је тумачио улогу Мајка.

Један од талентованијих глумаца млађе генерације искрено је говорио о раду на представи, који је био  и захтјеван и узбудљив.

- Од самог почетка овај процес је био захтјеван, али изузетно узбудљив. Мајк је трпни јунак који због љубави жртвује и свој понос и достојанство. На све могуће начине покушава да заради новац да би илегално могао да купи личну карту и отпутује са тадашњом дјевојком Жаном далеко од уличног живота и људи са којима је осуђен да проводи вријеме. Уживао сам у сваком дијелу процеса, без обзира на потешкоће које смо имали. Циљ је био да зађемо у психологију њихових личности и начин живота који је далеко од нормалног. Гледајући документарце о руској дјеци за вријеме распада Совјетског Савеза могли смо много боље да замислимо како је окружење ликова изгледало. Представу смо одлучили да играмо камерно, да би људи могли што више да доживе тензију и односе између ликова.

ГЛАС: То је драма о одбаченој дјеци која без ослонца у породици и друштву траже сламку спаса. Не чини ли Вам се да су то вјечне теме и сурова реалност која нас прати вијековима. По Вашем мишљењу гдје би данашња одбачена дјеца требало да траже спас када се нађу у том "живом блату", има ли свјетла на крају тог тунела?

ЧАНЧАР: Дјеца у овом дјелу покушавају на све начине да се извуку из пропасти, али им то не успијева. Нажалост само један лик у дијелу је онај који слиједи Бога. То је лик Вење. А без Бога и покајања и у данашњем времену срљамо у пропаст. Ова представа нас учи да вјерујемо, праштамо и волимо, јер су јасно приказане судбине ликова који су гријешили, а нису се кајали. Када људи погледају представу циљ нам је да размишљају о свом животу и да буду захвални на томе што имају, јер ова дјеца нису имала ништа! Ово су све дефинитивно вјечне теме код нас. Ми данас срљамо у пропаст на потпуно другачији начин од ове дјеце, али једно је заједничко и њима и нама, а то је да је спас у вјери и праштању.

ГЛАС: Заједно са Вашом класом и ментором Велимиром Бланићем успјели сте да направите лијепу представу, а то је "Вишњик" чувеног Чехова. Како памтите овај процес?

ЧАНЧАР: На крају прве године мог студирања приказали смо представу "Вишњик" од Антона Павловича Чехова. Пошто је тема прве године студирања глуме "Ја у датим околностима", фокусирали смо се на односе између ликова и саму радњу. Професор је инсистирао да то буде једна цјелина у облику представе, што је нама значило, с обзиром на то да смо били прва година академије. Имали смо жељу да направимо што бољу представу и у томе смо успјели. Са радошћу се сјећам тог процеса, јер је био први озбиљнији у мојој каријери.

ГЛАС: Студирајући лик и дјело краља кратких прича А. П. Чехова шта је глумац Петар Чанчар могао да научи и као умјетник и као човјек?

ЧАНЧАР: Кроз процес рада на "Вишњику" схватио сам колико је за једног глумца значајан подтекст (шта мисли док нешто говори) и да један глумац без тачног и јасног циља нема шта да ради на сцени. Чехов пише тако да сваки његов лик има свој терет који вуче за собом и све што се у његовим дјелима деси је са разлогом и као код свих великих писаца нема сувишних ликова. Када се игра Чехов на сцени, морају се поштовати и оправдати паузе. Тада, као студент прве године глуме, из овог процеса сам много научио и створио подлогу за даљи напредак.

ГЛАС: Појавили сте се као дио обновљене екипе у култном комаду "Лајање на звијезде" у ГП "Јазавац". Како је протекла припрема те представе и како сте доживјели прва играња на сцени?

ЧАНЧАР: Ускочио сам у представу "Лајање на звезде" у ГП "Јазавац". Тумачим лик Малера, који је један од најкомичнијих ликова у представи, што је мени узбудљиво за игру. Тај период проба памтим као период јако лијепог дружења са колегама. Уживам када год играм ту представу, јер сам одрастао на филму "Лајање на звезде". Уједно то је први пут да сам заиграо у професионалном позоришту и јако сам им захвалан на указаном повјерењу.

ГЛАС: Када бисте морали да бирате између комедије и драме шта бисте изабрали? Гдје нагињу Ваше глумачке склоности и због чега?

ЧАНЧАР: То је питање које често буде постављено глумцима. Оба жанра су изузетно занимљива и захтјевна, само је питање на који начин приступамо проблему. Мислим да један глумац треба да тежи ка томе да може да одигра и комедију и драму. Од самог почетка студирања људи ме вежу за комедију. Уживам у осјећају да могу некога да насмијем. Знати добро одиграти комедију подразумијева то да јако добро познајемо менталитет народа и тренутно стање у друштву. Волим када људи у мојим ликовима виде себе и своје свакодневне проблеме. Комедија је угао посматрања. Узбуђује ме да гледам живот са дистанце, јер као што би рекао Чарли Чаплин: "Живот је трагедија када га гледаш изблиза, а комедија када га гледаш издалека". У данашње вријеме људе је теже насмијати, а много лакше расплакати, због тога себе тренутно видим у комедији, што не значи да не уживам у свим глумачким изазовима.

ГЛАС: Откуд Петар Чанчар у свијету глуме, како је откривена та љубав и како се претворила у позив, истина у почетку каријере, али надамо се и у остатку живота?

ЧАНЧАР: Родио сам се и одрастао у Фочи. Моје одрастање у том граду је било јако специфично. Играо сам се на мало другачији начин од мојих вршњака. Моја игра је била да сваки дан обучем неки нови костим и да будем неко други. Један дан бих био полицајац, други доктор, војник, свештеник… Маштао сам и замишљао како тај лик говори, размишља, креће се и како проводи дан. Нисам био ни свјестан да са тим развијам машту и љубав према овој дивној професији. Родитељи су ме без размишљања уписали у драмску секцију, у којој сам био све до деветог разреда основне школе. Током средње школе глума је за мене представљала неки вид слободе и начин на који могу да се изразим. Тада је и пала одлука да је мој једини и прави пут студирање глуме. Од тог момента сам пратио тај циљ свим срцем и вјеровао у потпуности да ћу га остварити Што се на крају и десило. Дан када сам се уписао на глуму побиједио сам самога себе и показао да су сви снови реални и да ако стварно нешто желиш уз посвећеност и вјеру, то стварно можеш и да оствариш. Тог момента сам схватио да је све што сам радио свјесно и несвјесно водило ка томе да постанем глумац. Што значи да је Бог тако хтио. Наравно захвалан сам свом ментору професору Велимиру Бланићу који ме примио у своју класу и данас имам ту част да учим од таквог врсног професора и да проводим вријеме са седам, сада већ пријатеља, мојих класића.

ТРЕНУТНО

ГЛАС: На чему тренутно радите и гдје публика ускоро може да погледа младог глумца Петра Чанчара?

ЧАНЧАР: Тренутно радим на дјечијој представи "Рак кројач" у продукцији СКЦ-а, у режији Александра Васиљевића. Тумачим лик рибара који се бори за очување природе и живота у нашим водама. Радује ме овај процес, јер преко ове представе можемо указати дјеци на важност очувања природе. На сликовит и занимљив начин ћемо представити важност екологије нашим најмлађима. Премијера представе ће бити 14. децембра ове године.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.