Наташа Перић: Важно је да сами изнесемо наше приче

Моја прва реакција на Марту била је врло емотивна. Док сам читала роман, имала сам сталну смјену осјећаја, час сам се смијала, час ме пресијецала тежина свега што она носи. Врло брзо ми је прирасла срцу, јер сам осјетила да је то лик који живи кроз мале ствари, а носи огроман живот.

Рекла је ово за "Глас Српске", глумица Наташа Перић коментаришући каква је била њена прва реакција на лик Марте, карактер који тумачи у комаду "Мартин удио". Талентована умјетница одиграла је фантастичну ролу у комаду који је по тексту Сање Савић Милосављевић режирао Никола Бундало, а који је недавно имао премијеру у Народном позоришту Републике Српске, али каже да се још носи са емоцијама који је овај лик изазвао на сцени али и изван ње.

- Данас, након премијере, тешко ми је да говорим како улога изгледа, ја је више осјећам, него што је посматрам. Прошао је тај слатки процес анализирања, сад је ред да она живи и дише кроз играња. А то је други (а надам се и дуги) слатки процес који траје док год се игра, рекла је Перићева.

ГЛАС: На сцени играте дјевојку, удату жену, мајку, удовицу...укратко жену која је кусала и срећу и горчину у свом удјелу. Колико је било захтјевно градити процес неколико карактера у једном лику у веома дугом хронолошком распону, а да не дође до емоционалне конфузије?

ПЕРИЋ: Било је захтјевно, али и врло узбудљиво, проћи све те фазе њеног живота. Трудила сам се да пратим њен унутрашњи континуитет.

Околности и ситуације су ми биле пресудне, јер управо оне прате и мијењају њу. Када искрено уђеш у то шта јој се дешава у датом тренутку, било да је то љубав, губитак или свакодневна борба, онда се и промјена деси природно. Иако су пробе знале бити емоционално исцрпљујуће, то има своје богатство.

ГЛАС: Прича коју сте Ви и Ваше колеге из ауторског тима изнијели на сцени мијеша хумор и тугу у једној тешкој и ако је судити по сузама на премијери, за добар дио публике јако емотивној теми? Из унутрашње визуре карактера колико је било важно ухватити дух књижевног предлошка и ове велике историјске и друштвене теме изнијети кроз мале судбине обичних људи?

ПЕРИЋ: Мислим да је управо у томе и снага овог комада, што велике историјске и друштвене теме не посматра "одозго", него кроз мале, личне судбине. Из унутрашње визуре лика, мени је било важно да не играм "велику тему", него конкретну ситуацију, однос, тренутак. Марта не размишља о историји, она живи свој живот, носи оно што јој се десило, покушава да иде даље и "распрема свој удио".

Мислим да управо из тога долази и тај спој хумора и туге. Јер живот сам по себи није једнозначан, и у најтежим тренуцима постоји нешто топло, људско, чак и духовито.

ГЛАС: Млада сте умјетница али великог искуства, радили сте са великим режисерима, али судећи по свим улогама, које сте одиграли у комадима у режији Николе Бундала, имате јако добру "хемију" са овим младим редитељем, који важи за редитеља који воли глумце, али и глумци њега?

ПЕРИЋ: Имала сам срећу да радим са различитим редитељима и свако од тих искустава ми је донијело нешто важно. Када је ријеч о Николи Бундалу, оно што бих издвојила јесте та међусобна отвореност и повјерење које се гради кроз рад.

Никола има јасан приступ и зна шта жели, али истовремено оставља простор глумцу да истражује и донесе нешто своје, и мислим да је то разлог зашто глумци воле радити с њим. Када је ријеч о "хемији", мислим да се Никола и ја разумијемо у више сегмената и да имамо слична гледања на многе ствари. То сигурно олакшава процес и чини га природнијим.

ГЛАС: "Мартин удио" јесте "наша прича" и носе је наши људи из НПРС, осим Јове Максића, који је гост у НПРС, али руку на срце и он је наш. Колико је важно да један ансамбл са ове стране Дрине, овако снажно и ефектно изнесе овај комад, како за домаћу позоришну сцену али и за шири контекст њеног позиционирања у региону, гдје се са нама често и углавном погрешно бави неко са стране?

ПЕРИЋ: Мислим да је јако важно што "Мартин удио" носи управо ансамбл Народног позоришта Републике Српске, јер то јесте наша прича и наш сензибилитет. Када један овакав комад раде људи који живе и разумију тај простор, језик и менталитет, онда он добија додатну истинитост. Не посматрамо ту причу споља, него изнутра.

Што се тиче ширег контекста, мислим да је важно да сами говоримо своје приче. Не зато да бисмо некога искључили, него да бисмо их испричали тачно и одговорно, онако како их ми разумијемо. Тек тада оне могу да комуницирају и ван овог простора, у региону и шире, без погрешних интерпретација или површних читања.

ГЛАС: Генерално гледано кад је у питању бањалучко глумиште у посљедњих неколико година формирала се једна нова глумачка, али што је једнако важно и ауторска генерација у домаћем театру. Колико је ова генерација спона важна и колико је њеном формирању помогла Академија и НПРС као њен коријен на којем она расте?

ПЕРИЋ: Та спона између генерација је кључна, јер без ње нема континуитета. Ми учимо из искуства старијих колега, а истовремено нове генерације доносе неку нову енергију, другачија питања и приступе. Тај дијалог је, по мени, оно што одржава позориште живим.

Академија је ту имала огромну улогу као почетна база, као мјесто гдје се формира однос према професији, раду и сцени. А НПРС је за многе од нас природан наставак тог пута, простор у којем се то знање даље развија и гради кроз праксу. Народно позориште Републике Српске у том смислу заиста отвара врата младим људима. У овој представи са нама играју баш даровите Тара Јованић, Ана Винчић и Анђела Тасић и то доноси једну свјежину и нову енергију у раду, што је драгоцјено и за ансамбл и за саму представу.

ГЛАС: Колико је тешко сачувати ово поменуто младо умјетничко културну стабло, када се институције системски не односе баш великом бригом према њему и најчешће је осуђено да расте на ентузијазму и посвећености појединаца? Судећи по резултатима то не дјелује лоше, али колико је то функционално и одрживо на дуже стазе?

ПЕРИЋ: Дугорочно гледано, ентузијазам не може бити једини ослонац. Сваки умјетнички систем, па тако и позориште, треба и јасну институционалну подршку да би се могао стабилно развијати и планирати унапријед, посебно када говоримо о младим људима који тек улазе у професију. Садашње стање показује да се упркос ограничењима може много постићи, али питање одрживости увијек остаје отворено. Мислим да је важно да се тај ентузијазам не подразумијева као замјена за систем, него као његов почетак, нешто што би требало да буде препознато, подржано и даље развијано.

ГЛАС: Представа "Мартин удио" приводи ову сезону крају у националном театру, крећу фестивали. Какви су Ваши глумачки и умјетнички планови за даље и да ли прижељкујете неку улогу, која би била одмак у неком жанровском смислу од ових тежих тема, који Вас прате посљедњих година, уз дужно поштовање драми?

ПЕРИЋ: Што се тиче даљих планова, увијек сам отворена за нове изазове и различите приступе у раду, могућност да истражујем различите глумачке регистре (да искористим и тај израз позоришних критичара). Али не гледам то кроз причу о прижељкивању одређене улоге. Више ми је важно да сваки нови пројекат има квалитет и смисао, без обзира на жанр или врсту улоге. То ми је заправо кључна ствар при избору и раду.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.