Награда “Шушњар” Зорану Костићу

ОШТРA ЛУКA - Од злочина је једино гори заборав. Убијених пет и по хиљада Срба на Шушњару нам то говоре сваке године. Књижевност мора да говори о томе. Не смије ћутати. Њен задатак је да освјетљава неосвијетљено, да подсјећа на заборављено, да затртима подиже вјечне споменике.

Овим ријечима је овогодишњи лауреат награде “Шушњар”, пјесник Зоран Костић, подсјетио све посјетиоце истоимене књижевне манифестације на стравичан злочин на Илиндан 1941. године.

Додао је да ће се према овој награди односити с великим поштовањем, свјестан да су му је додијелили, између осталих, и уморени шушњарски Срби.

Костић је након бесједе и опомињућих ријечи говорио стихове из награђене књиге “Језикрвље”, али и из ранијих својих пјесничких збирки.

Потресно свједочанство о санским избјеглицама дао је Костић у пјесми “Aрхив Боре Капетановића”, која је настала, како је рекао аутор, неколико сати прије додјељивања награда на Шушњару.

“Нема вароши, нема моста,

сна уз ријеке плодоносне,

од све ми Босне само оста

сто у хотелској башти Босне”,

ријечи су наречене пјесме Зорана Костића која открива све страхоте избјеглиштва и бесциљног лутања, од немила до недрага, са тек једним документом, са тек једном потврдом - да су сви прогнаници унутра, у себи, потпуно срушени и сурвани.

A онда је, кад се већ мислило да је све готово и да се реченом нема шта додати, запловила Капетановића “Сана ривер”...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.