Мирна Јовановић о невербалним сликовницама и стваралачким потребама

Имала сам жељу да на неки начин, као умјетник, обиљежим годишњицу страдања нашег народа у Републици Српској Крајини. Сасвим случајно сам наишла на стари чланак из новина о псу Дени и чуду како је нашла своју породицу.

Рекла је ово за "Глас Српске" умјетница Мирна Јовановић поводом њене друге невербалне сликовнице "Дена - колона туге, пут љубави" која је урађена поводом тридесет година од "Олује". Ова врсна сликарка и глумица истиче да је потресна била реченица коју јој је изговорила Јелена Калајџија која је пратила скупа са братом Денин подвиг.

Потресна ми је била реченица коју ми је изговорила Јелена Калајџија, наша позната списатељица која је рођена у Пакрацу, да су она и брат, тада дјеца, пратили Денин подвиг у медијима: "Брат и ја смо мислили да је рат завршен и да смо побиједили када је Дена нашла своје. Мислили смо да се враћамо кући. Славили смо, а мама је плакала." Идеја о невербалној сликовници ми је пала на памет током играња једне представе, буквално пет минута прије него што ћу изаћи на сцену. Илустрације су ми се саме низале и створиле смислену причу. Одмах сам прионула на посао и до средине јула илустрације су биле спремне. Нажалост, због различитих искушења и проблема, сликовница није изашла прошле године, али мислим да је битна намјера и неизмјерно ми је драго што сада може доћи до публике.

ГЛАС: У јавности је некако постало увријежено кад је у питању ова врста умјетности да је врло тешко урадити невербалне сликовнице. Због чега  ?

ЈОВАНОВИЋ: Невербалне сликовнице су ми лично најзанимљивији пројекти које сам икада радила. Нису тако популарне, јер их бије глас да нису "довољно комерцијалне". У разговору са једном холандском илустраторком, открила сам да ми у Холандији такву сликовницу нико не би објавио, управо јер се ставља акценат на више комерцијалне књиге. А Република Српска може да се похвали да има двије невербалне сликовнице и даће Бог биће их још. Невербална сликовница мора без ријечи, само сликом смислено да прати причу, да то све буде прилагођено дјеци, а ја бирам такве теме које су додатно тешке за прилагођавање, што ми даје огромну количину мотивације за усавршавање илустрација за овакве типове књига. По мом мишљењу оваквих сликовница мора бити више јер дјеци додатно покрећу машту, да на основу слике коју виде, сами смишљају причу.

ГЛАС: Ауторски тим  се ослања на домаће умјетнике, мислимо на ауторе из Републике Српске. Колико је та "локална" подршка била важна током умјетничког посла?

ЈОВАНОВИЋ: Веома ми је важно да окупим око себе људе који су одлични умјетници и који су одавде, јер имам утисак да недовољно цијенимо своје и гајимо реторику да то наше није довољно добро, има боље тамо негдје.

Издавач сликовнице је Издавачка кућа "Синај" Епархије зворничко-тузланске. Дизајн књиге радио је дизајнер Мирослав Марковић из Бијељине, са којим ћу наставити сарадњу и у будућности, јер је веома талентован, посвећен и разуман. На крају сликовнице постоји прича из визуре Дене, за све оне који нису чули за овог дивног пса и догађај, да се додатно упознају. За причу је одговорна списатељица Марина Јовановић, иначе добитница награде" Совица" за најбољу књигу за дјецу у 2025. години.  Тако да сарадници су ми фантастични и домаћи, јер ја можда живим реалност у којој „тамо негдје неко и нешто“ није боље.

ГЛАС: Прва сликовница коју сте радили изашла је  2024. године и била је посвећена животу и трагичном страдању дјечака Слободана Стојановића. Ако се не варамо, изашла је у великом тиражу, уз јако позитивне реакције. Колико Вас је таква добра реакција мотивисала да наставите у том смјеру?

ЈОВАНОВИЋ: Имала сам огромну част да будем аутор прве невербалне сликовнице у Републици Српској, "Небески дјечак и његов пас", која је посвећена дивном светом дјечаку Слободану Стојановићу. На моје огромно изненађење, Издавачка кућа "Синај“ Епархије зворничко-тузланске издала је ову сликовницу у 10.000 примјерака.  Најљепшу и највећу мотивацију добијем када ми родитељи пошаљу фотографије своје дјеце која листају ту сликовницу и кажу да се не одвајају од ње, да разумију, саосјећају и постављају питања о дјечаку Слободану.

ГЛАС: Теме којима се бавите не уклапају су, у општеприхваћене стандарде политичке коректности у којима су улоге жртве и злочинца, кривице и правде, унапријед одређене, а сваки искорак из тих класификација се третира као јерес?

ЈОВАНОВИЋ : Мени су те теме врло занимљиве, јер не видим како било кога вријеђају. Свако има своју историју и гледање на њу из свог угла, што је мени апсолутно разумљиво. Само нека свако ради свој посао и не завирује у туђе двориште и неће бити никаквих проблема. Нажалост, на нашим просторима десиле су се страшне ствари, али ми то не можемо промијенити и претварати се као да се никад ништа није десило. Свако се бори за своје парче истине.  Уосталом, ко види нешто спорно у темама, може посматрати из једног општег угла, чуда повезаности човјека и Божије творевине, ужасног страдања дјеце у ратовима, љубави између дјетета и животиње. То су људске и животне теме, без обзира која нација је у питању и који географски положај.

ГЛАС: Можете ли себе да опишете неким познатим стиховима у којима бисте могли да нам откријете једну страну личности за коју нисмо знали?

ЈОВАНОВИЋ: Сви који ме познају, не би ме никако везали за стихове и поезију, више за војничке покличе. Шалу на страну, заиста ми је у моментима искушења и неких унутрашњих превирања пред очима стално војвода Живојин Мишић и  његова дивна реченица: "Ко сме, тај може. Ко не зна за страх, тај иде напред". Врло новозавјетна мисао, као што је и сам Господ рекао: "Не бој се, само вјеруј".

ГЛАС: Знамо да је незахвално разговарати о будућности, у времену живота од данас до сутра, али бисмо вољели чути нешто о новим умјетничким плановима Мирне Јовановић?

ЈОВАНОВИЋ: Тренутно сам као хоботница, јер радим више пројеката у исто вријеме. Оно што могу рећи, у дизајнеркој и техничкој је припреми опет један првенац у Републици Српској, прва сликовница сјенки. Бескрајно се радујем тој сликовници, јер је заиста веома посебна и спојила је моје двије љубави, позориште и сликарство. Спремно је и друго, допуњено издање сликовнице "Небески дјечак и његов пас". Сликарски завршавам прву невербалну сликовницу за одрасле "Луна и Сол", која обрађује једну врло важну психолошку тему. И у паузама од сликања, радим цртеже за књигу за дјецу Сање Савић Милосављевић "Буба и принц", а мозак се бави смишљањем илустрација за књигу поезије Слободана Јовића. Радим и док спавам, јер константно сањам ове пројекте. Оно што бих посебно нагласила, све књиге ће издати најмлађа издавачка кућа у Републици Српској, "КПК". Тако да подржимо домаће.

ГЛАС: Генерално, гдје су крију коријени Ваше мотивације када је у питању свијет умјетности или боље рећи ко је све заслужан за Ваш духовно-културни поглед на свијет који уграђујете у властити рад?

ЈОВАНОВИЋ: Најзаслужнији је Бог који ме створио и дао задатак да се бавим умјетношћу. Таква врста одговорности и крста који се носи је врло занимљива, јер изискује константан рад, промишљање, молитву. Затим породица, огромна љубав, васпитање и образовање које сам од њих добила. Имам родитеље и сестру који су ми примјер свих вриједности у које вјерујем.  Умјетник мора имати духовну вертикалу на којој свакодневно ради. То су књиге које се читају, музика која се слуша, филмови, позоришне представе, квалитетни људи за разговор, константно промишљање и везање мисли за небо.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.