Мина Лазаревић за "Глас": Боримо се хумором

Увек се врло радо враћам у све те градове у Републици Српској зато што се осећам као код куће. Толико се волим са вашом публиком да се заиста осећам као свој на свом. Узгред, кад је ријеч о сарадњи, дошло је баш стицајем околности. За све ове године нисмо сарађивали, међутим, ипак смо се нашли на једном пројекту где смо се видели после много година и тада смо одлучили да направимо нешто заједничко, пошто имамо јако сличан доживљај посла којим се бавимо, сцене, публике.. Малтене све слично доживљавамо и убрзо смо схватили да би та наша игра могла бити и забавна и плодна за публику.

Рекла је ово за "Глас Срспке", глумица Мина Лазаревић која је скоро прославила три деценије рада, а ових дана гостује у Републици Српској у неколико градова са хваљеном представом "Љубав иза кулисе",  ауторском пројекту, који је урадила са Владимиром Посавецом. Умјетница је заједно режирала и писала текст са Владимиром, али каже да је сам комад настао из сцене игре, која је стално тражила додатак, који се претворио у кабаре.

- До настанка самог комада је заправо дошло када смо правили наменски  "музичко-поетско вече" и онда смо схватили да нам то није доста. Знате како то иде, ред музике, ред поезије и нама је то била некако већ виђена структура. Ипак, ми смо доста уз разговор и неко зезање ипак дошли до приче са којом смо направили озбиљну драматуршку форму кабаретске представе. Наша представа има све елементе кабареа, али је и озбиљна драматуршка форма која има своју причу - рекла је Лазаревићева.

ГЛАС:  Причу прате музички хитови уз које ће се гледаоци забавити, а неки и вратити у нека лијепа времена. Какву улогу музика има у самој представи?

ЛАЗАРЕВИЋ: Музика прати причу. Скоро свака песма је увод за нешто што ће се десити на сцени или нас прати тако што је већ нешто било. Као и у мјузиклу музика је неодвојиви део драматургије у кабареу, тако да смо се максимално трудили да то испоштујемо у нашој представи. Што се тиче мог певања у представи, то су претежно најпознатији и најлепши  хитови које публика зна, тако да певамо заједно.

ГЛАС: Ви сте, ако се не варам, прву представу одиграли још давне 1997. Наиме, то је била култна  представа "Виолиниста на крову" у режији легендарног Александра Ђорђевића .. Да ли се присјећате тог доживљаја, како је бити дио такве екипе, сама чињеница да се ради са тако великим редитељем, претпостављамо да је велика одговорност?

ЛАЗАРЕВИЋ: Представа "Вилиониста на крову" је мјузикл који памтим из детињства. Морам да споменем, мој ћале је био диригент у позоришту и између осталог дириговао је ову представу, радио је тада разне препеве, радио са глумцима певање. Иначе, био је велики посвећеник послу. Ја сам у ствари расла уз мјузикл, уз њега, уз маму која је певала у хору и то ми је, слободно да кажем, ДНК.  Сећам се да сам тада стицајем околности ускочила у представу, јер је колегиница Ђoревска била у другом стању, а ја сам била студент треће године ... Иначе, ту сам представу знала напамет, јер сам је више пута гледала и фактични сам била неминовна опција за ту улогу у коју се требало ускочити без пробе. Сећам да сам била много узбуђена зато што је то била моја прва представа, али и сама чињеница да сам заједно у пројекту у којем тата диригује, заиста нестварно. Касније ће се испоставити, нажалост, да ће то бити једина представа у којој смо заједно учествовали. То је било за мене заиста нешто незаборавно, да учествује у једном тако великом пројекту. Врло брзо након тог пројекта, чини ми се у априлу 1998, доћи ћу на пробно снимање за "Породично благо", такође код Аце Ђорђевића и Мише Вукобратовића, са којима сам се збиљски упознала тада и кренула је сарадња која ће трајати дуго снимајући са уживањем серију.

ГЛАС: Када смо већ код позоришне умјетности, Ви сте првакиња позоришта на Теразијама. Направили сте велики број ненадмашних улога у позоришту, иако живимо у времену серија, не одустајете од театра као центра умјетничког универзума?

ЛАЗАРЕВИЋ: Театар је насушна потреба. Увијек наглашавам да је театар настао на улици, када су глумци на неким малим површинама и трговима правили импровизовану позорницу и народ је долазио да их гледа. Позориште ће увек постојати, у најгорим друштвеним кризама, економским кризама, зато што је то као што рекох насушна потреба. С друге стране, телевизија и филм су нешто друго. Ми који смо се опробали на оба поља, нерадо бирамо између једног и другог, јер волимо да смо заступљени свугде. Али мислим да без позоришта не можемо да постојимо.

ГЛАС: Са друге стране, нисте бјежали ни од телевизијских и филмских улога, али у том опусу доминирају улоге у комедијама, иако се тај жанр овдје често посматра са потцјењивањем, а неке од тих серија попут поменутог "Породичног блага" или "Јунаци нашег доба" великог Синише Павића и данас су параметар квалитета. Волите комедију или комедија воли вас?

ЛАЗАРЕВИЋ: Тешко је дати одговор на то питање ко ту кога воли (смијех). Мислим да није само ту у питању комедија, већ и мјузикл који је такође сматран за тобоже лаки жанр. Они кажу да су глумци мјузикла забављачи, а то је заправо најкомплекснији и најсложенији жанр који од глумца изискује највећу спремност да одговори задатку. Комедија је најтежи жанр, апсолутно.  Увек се радо присећам речи мог професора Владе Јевтовића који каже "кад играте трагедију, они морају да плачу, али кад играте комедију они морају да се смеју" иначе сте промашили тему (смијех). Верујте, није лако насмејати људе, то је јако тешко. Кад кажем засмејати људе не мислим пошто-пото, без граница и без мере и без стила. Комедија није причање вицева, јефтиних гегова, ту се најпре ради о духовитости. Бити смешан и бити духовит су две потпуне различите ствари. Битно је истаћи и менталитете, који су различити што је посебна драж . Знате, када одете у два различита места и изведете исту ствар, публика потпуно различито реагује, то је занимљиво, рецимо чест је случај да публика се смеје тамо где уопште нисте очекивали, а тамо где сте очекивали изостане реакција. Тако да је јако важно умети да се прилагодите ако ме разумете. И ја сам то још давно схватила као неку своју мисију. Хоћу да кажем да сам срећна и задовољно изведбом тек онда када, рецимо, узмем гледаоца из шеснаестог реда који чачка телефон, скренем му пажњу и држим његову пажњу, неких сат и по, колико траје нека просечна представа и натерам га, под знацима навода у позитивном смислу, да заборави све оно иза врата на која је ушао у театар. Е то је наша мисија!

ГЛАС: Откуд тај отпор према хумору у посљедње вријеме, ми смо ипак кулура која је дала Нушића, Стерију, Ковачевића, Павића и друге великане комедије. Коме смета смијех у свијету умјетности?

ЛАЗАРЕВИЋ: Оно што гледамо је заправо одраз тренутног стања, тренутних превирања, те стања духа и свести онога што се нама у друшту дешава. Нама је хумор увек био одбрамбени механизам. Ево баш сад пратим ове актуелне пароле и транспаренте. Па сетите се само графита за време бомбардовања, када су излазиле књиге-графита. Уосталом, ми смо народ који се бори хумором против недаћа и ситуација које су нас снашле. Нажалост, не живимо у безбрижном времену. Моје лично мишљење јесте да нам комедија баш треба у оваквим временима и на тај начин да се растеретимо и лечимо зато што је смех лековит. Узгредно, смех би препоручила као дневну терапију, наравно уз витамине.

ГЛАС: Незахвално је планирати у времену константне нестабилности, али да ли можете да нам кажете нешто о новим пројектима које спремате?

ЛАЗАРЕВИЋ: Тренутно се највише бавим поменутом представом "Љубав иза кулисе" која је онако баш лепо заживела. Ево већ до маја месеца имамо скоро па тридесетак извођења заказаних у плану, што је за малу приватну продукцију и те како лепа цифра, стога смо јако поносни на то. Сваки пут се радујемо играјући и уживамо кад путујемо, једноставно уживамо да делимо нашу причу са публиком, јер публика навија за љубав, публика навија за лепо, публика воли да чује лепу причу. Наравно, поред ове представе, имам доста представа које су на репертоару и са којима такође путујем. Нове пројекте тренутно не спремам, али то је код нас увек варљиво, никад се не зна, знате како кажу "један позив мења све" (смех).

ГЛАС: За крај враћамо се музици, прославили сте концертом филмске музике у београдској Коларчевој задужбини 30 година каријере у глуми и музици.

ЛАЗАРЕВИЋ: То је мало више од 30 година мог рада, моје каријере. Певали смо о љубави певајући филмску музику, а сва најлепша музика је љубав као и поезија.

ГЛАС:  Како изгледа свијет Мине Лазаревић када није на сету и на позоришним даскама. Како се одмарате од свог позива, али и од свијета који се убрзава из дана у дан?

ЛАЗАРЕВИЋ: Тако што кувам. Спремам кућу. Разговарам са децом, проводим са њима што више времена. И наравно проводим време са пријатељима са којима могу да се смејем.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.