Михајло Пантић: Данас су сви писци, макар на Фејсбуку

У српској књижевности данас влада весели хаос, тржишна утакмица, функционише неколико система вредности који се узајамно потиру или негирају. Нема више класика, сви су отишли у историју и нема писца који на овај или онај начин није оспорен. И то је добро. Из сваког хаоса, кажу теоретичари који се њиме баве, на крају се промоли неки ред.

Рекао је ово у интервјуу за "Глас Српске" рекао писац и књижевни критичар из Београда Михајло Пантић, аутор бројних књига за које је добио угледна књижевна признања.

* ГЛAС: Ваше књиге "Aко је то љубав" и "Овога пута о болу" појавиће се до краја године на више страних језика, руском, њемачком, украјинском, македонском. Колико је битно за књижевника да његова дјела доживе преводе и стигну до читалаца на другим говорним подручјима?

ПAНТИЋ: Право говорећи, док пишем, уопште не размишљам о томе. Јер писац пише зато што мора, зато што га неки унутрашњи порив, који није лако рационално објаснити, стално вуче да то чини, а читалац дође или не дође, писац није господар те одлуке. Највише што може је да пише најбоље што може. Трудим се да буде тако. И тај труд, изгледа, кад-тад буде награђен. Добијете, рецимо, сасвим изненада, писмо из Украјине, у којем пише: "Поштовани тај и тај, наша издавачка кућа желела би да објави Вашу књигу." Тад осетите радост испуњења, нешто сте због нечега заслужили, а такве радости осмишљавају разлоге писања. Добро је да и даље постоје читаоци, на разним странама света, а не само писци. Јер, видите, данас су сви писци, макар на "Фејсбуку", а читалаца је све мање.

* ГЛAС: У едицији "Савремена српска проза" на енглеском језику београдске издавачке куће "Геопоетика" до краја године појавиће се Ваше изабране приче под насловом "Сувише времена за неважне ствари". Шта су данас општеприхваћене неважне, а шта важне ствари?

ПAНТИЋ: Меру те важности, нажалост, данас одређују медији и политика, а не уметност, која најдубље прониче у живот. И кад само помислимо колико смо живота потрошили мислећи о стварима на које никако нисмо могли утицати, а које су одређивале нашу судбину (рат, распад земље, економска пропаст, заостајање читавог региона, сулуда надгорњавања ко је у праву), човек се природно зажели обичног, анонимног живота, испуњеног љубављу и метафизиком малих ствари. Мислим да нас књижевност стално на то упозорава. Она не прочишћава само велике трауме, него сведочи и анонимни људски живот, најчудеснију и најлепшу појаву под небесима.

* ГЛAС: Нову збирку приповједака објавиће Вам 2012. године "Стубови културе". Да ли бисте могли да откријете чиме ћете се бавити у новој књизи и чему су окренуте Ваше нове приче?

ПAНТИЋ: Знам да неки писци не воле да говоре о ономе на чему тренутно раде, из страха да се не урекну, али ја са тим немам проблема, не бавим се гатањем, него писањем, мада је и писање облик некаквог гатања, магијског чарања речима. У последњој сам четврти моје књиге која ће тематски доследно говорити о искуству пропалих или неостварених љубави, о брачним хаваријама, о мржњи која се јавља међу некада блиским људима. То ми је дошло из непосредног искуства, осам од десет мојих пријатеља или пријатељица има за собом неко тако трауматично искуство, живот вам га донесе, а да вас за њега не пита. Некада смо били у годинама у којима смо се заљубљивали и женили, данас смо у годинама када се разводимо.

* ГЛAС: Добитник сте многих награда, међу којима су "Aндрићева награда" и "Бранко Ћопић". На који начин оне утичу на Вас и јесу ли главни подстицај за даљи рад?

ПAНТИЋ: Не утичу никако и нису никакав подстицај. Човек пише зато што га нека неименљива сила приморава да се изрази, а не да би био награђен, то је пре питање за спортисту него за писца. Наравно да ме награде радују, јер је у нашем бићу природна жеља да дарујемо и да будемо награђивани. Осим тих званичних награда, мени је исто тако важна награда када ми неко кога не познајем при првом сусрету каже: "Хеј, прочитао сам ти ову или ону књигу, баш је добра."

Млади писци

* ГЛAС: Какво је стање када су у питању млади писци у Србији?

ПAНТИЋ: И боље и горе него када сам ја дебитовао, пре тридесет година. Све се променило, не само опште околности, него и значај и улога књижевности. Некада је било тешко објавити прву књигу, али је то неко читао. Данас је могуће објавити било шта за пет минута, али изгледа да за то ретко ко мари. Око нас је милион књига, уђете у књижару и залутате, и ко би ту сад могао да се снађе...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.