Маја Колунџија: Све мајке свијета дијеле емоције Ђуке Тесле

Од самог почетка ја сам се, на неки начин, поистоветила са ликом Ђуке Тесле. За лик мајке која пред сам крај свог живота ишчекује сина у нади да ће га последњи пут видети неоходно је да разумете њену емоцију, а предуслов за то је да и сами доживите и проживите неке ствари у животу. Вероватно да пре десет или двадесет година не бих могла у тој мери да разумем емоцију мајке која има још само ту једну жељу пре него што напусти овај свет.

Рекла је ово за "Глас Српске" Маја Колунџија, глумица, објашњавајући како се нашла у улози Ђуке Тесле, мајке Николе Тесле, у монодрами "Искра" која је на Међународном такмичењу малих сцена и монодраме у Источном Сарајеву награђена  као најбоља представа. Талентована глумица каже да је награда за њену улогу у овом комаду по тексту Ружице Васић и у адаптацији и режији Дејана Цицмиловића огроман подстицај и важна доза самопоуздања за извршење задатка који је себи поставила.

- Награда ми много значи, свака награда је подстицај и охрабрење за глумца, показује да је на правом путу и да је то што је створио вредно и истинито.

Ова награда за мене има и додатну тежину, поред званичног признања, похвале које сам добила од председнице жирија, једне од највећих глумица на овим просторима,  Тање Бошковић, уливају ми додатно самопоуздање и потврђују да сам дорасла задатку који сам себи поставила - рекла је Колунџија.

ГЛАС: Откуд идеја да се бавите текстом који на изузетан начин и уз Ваше бравурозно извођење  говори о Николи Тесли из визуре његове мајке?

КОЛУНЏИЈА: Идеја се родила случајно, многи ми не верују када кажем да сам сањала лик и пожелела да испричам Ђукину причу. Замолила сам моју пријатељицу, драматуршкињу Ружицу Васић да размисли о тексту и након неколико месеци имали смо прву верзију. Наравно, она је била преопширна и у изворној варијанти, монодрама би трајала више од три сата.
Рад на тексту подразумевао је озбиљно истраживање, проверавање историјских извора, одвајање чињеница од мита који је често повезан са највећим личностима.
Уследио је мукотрпан процес када смо морали да је сведемо на нешто више од једног сата, у чему ми је од велике помоћи био и редитељ Дејан Цицмиловић. Он је веома јасно и прецизно одредио кључне моменте од којих смо заједнички направили монодраму.

ГЛАС: И Ваш животни пут је занимљив. Откријте га за читаоце "Гласа Српске"  и какве Вас успомене вежу и за Бањалуку и за Ваше родно мјесто.

КОЛУНЏИЈА: Да, из ове перспективе, могла бих рећи да је мој животни пут занимљив, али у време тих турбулентних, драматичних догађаја није ми увек тако изгледао. Рођена сам и одрасла у Книну и на 18. рођендан, 5. августа 1995, морала сам да напустим родно огњиште. Пут ме водио у Србију, где сам се уписала на Факултет драмских уметности у Приштини, на класи професора Милана Плећаша.
Пре самог завршетка студија добила сам прилику да заиграм у Народном позоришту Републике Српске у Бањалуци, где остајем наредних 17 година. Одиграла сам велики број улога, немам тачну евиденцију, али сигурно више од 40 и ту сам стекла незаборавна глумачка  искуства, али и пријатеље за цели живот. 
Бањалука је за мене један од најдражих градова, где се увек осећам као код куће.

ГЛАС: Које су Вам представе највише прирасле срцу  и како публика данас реагује на д‌јела која се изводе на даскама које живот значе?

КОЛУНЏИЈА: Тренутно играм у неколико представа и рекла бих да су ми оне најдраже, вероватно зато што их проживљавам у овом тренутку. Поред монодраме "Искра" веома активно играм и у комедији "Криза", са колегом Петром Митићем, за осам месеци одиграли смо око тридесет представа и заиста уживамо приликом сваког изласка на сцену. Прича говори о брачном пару који је у кризи средњих година када на површину испливају све разлике између њих, а разлика је много више него сличности.
Још једна, веома емотивна представа је и истинита прича о Добрили Кукољ, која је као девојчица преживела страхоте јасеновачког логора, изгубила неке од најближих чланова породице, али истрајала и доживела да исприча своје потресно сведочење. Сведочење које је у појединим моментима толико страшно да је тешко поверовати да су се такве ствари заиста десиле. Играм и у неколико дечијих представа, а то ми причињава велико задовољство, најмлађа публика је таква да одмах добијате реакцију на оно што показујете на сцени, било то добро или лоше. Мислим да су дечије представе веома добре када глумац жели да у реалном времену добије повратну информацију, искрену реакцију на оно што ради на сцени.

ГЛАС: Како глумци данас живе и, по Вашој оцјени, какви се текстови данас нуде?              

КОЛУНЏИЈА: Глумци данас, а и одувек живе неизвесно. То значи да не постоје гаранције и стални ангажмани за већину. Најпознатија имена имају веома много ангажмана, једва да стижу да одговоре на све позиве, али већина није те среће.
Многи дипломирани глумци били су принуђени да се окрену неким другим професијама, а глуми се враћају повремено, када им се укаже прилика.
Ова професија, као и многе друге, подлеже субјективном суду и тешко је рећи да ли је увек квалитет тај који је пресудан. Ако волите глумачки позив, морате да будете стрпљиви, да чекате прилику и да дате све од себе када се она укаже. Ја сам се одлучила и за алтернативни пут, да сама себи стварам прилике, бирам текстове и правим представе у којима се препознајем.
Као и увек, и данас постоје различити текстови, неки су сјајни, неки мање добри, они најбољи обично преживе и о њима се прича. Наравно, и на нама глумцима је да текст пренесемо на најбољи начин како би га публика препознала.

ПУБЛИКА

ГЛАС: Нажалост, данас култура није приоритет ни у много развијенијим друштвима од нашег. Гледано из глумачког угла, да ли има довољно публике у позориштима данас?

КОЛУНЏИЈА: Када је у питању публика, посета у позориштима зависи од много ствари, али свакако да публике нема довољно. У великим градовима стиче се утисак да су позоришта пуна и често је немогуће доћи до карте за неке представе, ипак, када анализирате публику, испада да је то један затворен круг, људи који гледају све или готово све што позоришна сцена нуди, а неким представама се враћају и више пута.
Било би добро да се круг позоришне публике шири, надам се да ће до тога и доћи у будућности.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.