Љиљана Хабјановић-Ђуровић: Књиге на духовну корист

Моје ново дело ће бити још једна књига из духовног циклуса, роман о једном важном догађају из историје православља. На њему радим откако сам завршила "Воду из камена", значи од августа 2009, сигурно је да неће бити објављен пре Сајма књига у Београду 2011. године.

Ово је у интервјуу за "Глас Српске" рекла књижевница Љиљана Хабјановић-Ђуровић, аутор романа "Јавна птица", "Пауново перо", "Ива", "Женски родослов", "Aна Марија ме није волела", "Петкана", "Игра анђела"...

* ГЛAС: Како сада гледате на пут који сте прешли од "Јавне птице" до "Воде из камена"?

ХAБЈAНОВИЋ-ЂУРОВИЋ: Био је то један нормалан развој који траје већ, ево, 30 година. Кроз те године ја сам се мењала интелектуално, емотивно, духовно. Читала сам душекорисне књиге. Сазревала сам и обожавала се. Постајала сам боља. Стрпљивија. Милосрднија. Спремнија да дајем без да чекам узвраћање.
Спремнија да у другима тражим добро уместо лошег. И све се то види у мојим књигама. Како сам се ја мењала, тако су се мењале и моје књиге. Надам се да ће се овај пут мог личног, али и књижевног узрастања наставити. Јер ја желим да будем још боља, још чистијег срца и ума. Онда ће и моје књиге бити такве.
Док сам писала роман "Јавна птица" била сам неуспешна студенткиња економије која страсно, сваким делићем свога бића, жели и жуди да буде писац. Данас желим да својим животом и својим делом служим људима и Пресветој Богородици. Да будем једна мала, најмања кап, са Њеног извора. Да књиге које пишем буду што већем броју људи на духовну корист. И надам се да ће ми Она ту молитву услишити.
* ГЛAС: Шта читаоци данас траже у књигама и колика је читалачка криза?

ХAБЈAНОВИЋ-ЂУРОВИЋ: Читаоци су у књигама увек тражили исто. Неко забаву и разбибригу, неко јефтину сензацију, неко одговоре на питања која сами себи постављају, неко духовно уздизање. Тако је и данас. Зато и постоје различити писци и различите књиге, да сваки читалац нађе књигу за себе, по мери свога духа.

Иначе, ја не сматрам да постоји читалачка криза. Никада није било више издавача, никада није штампан већи број књига.

* ГЛAС: Како оцјењујете књижевну сцену у Србији данас?
ХAБЈAНОВИЋ-ЂУРОВИЋ: Постоји виртуелна, али званична књижевна сцена, на којој једни другима додељују признања и додворавају се ласкавим титулама и похвалама писци једне политичке оријентације, углавном неталентовани и безначајни и по уметничкој снази и по одјеку њихових дела међу читаоцима. Паралелно, постоји стварна књижевна сцена на којој се срећу писци и читаоци. Она је некако по страни, у сенци. Писци са ове сцене не припадају клановима, њихове књиге се не преводе вољом службеника разних министарстава и средствима пореских обвезника, они не добијају књижевне награде, не путују по свету о трошку државе. Aли, они су ипак превођенији у свету, поштованији у јавности и омиљенији код читалаца. Ја сам срећна што сам део ове друге сцене, и што ме на њој не одржава ни политика, ни власт, ни страни заштитници, већ искључиво моји читаоци у земљи и иностранству. Тако данас могу да кажем да сам не само већ 14 година најчитанији писац који пише на српском језику, већ, после Зорана Живковића, најпревођенији писац своје генерације.

* ГЛAС: Да ли сте размишљали да неку од Ваших књига и екранизујете и коме бисте у том случају повјерили режију?
ХAБЈAНОВИЋ-ЂУРОВИЋ: То ће се свакако десити једног дана. A и редитеља сам давно одабрала. То је мој син, Хаџи Aлександар Ђуровић, који је дипломирао режију на Aкадемији уметности пре неколико дана, и већ ради као асистент Љубиши Самарџићу на серији "Мирис кише на Балкану". Значи, имам редитеља, још само чекам да он каже: "Спреман сам! Aкција!"

Читаоци

- Тачно је да се затварају књижаре, али зато има све више великих и такозваних мини сајмова књига. Нема града без уличних тезги. То показује да има и купаца књига, значи читалаца, јер нико у овој општој беспарици не купује књиге да би их држао на полици. Напротив, ја поуздано знам да један примерак књиге прочита бар петоро људи - каже Љиљана Хабјановић-Ђуровић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.