"Лице" нова представа у НПРС: Посрнуће и цијена губљења људскости

Причу о промјенама лица људскости и једној врсти суноврата човјека доноси комад “Лице” руског аутора Александра Галина, а истоимена представа рађена по његовом тексту, у режији Радослава Миленковића, нови је комад Народног позоришта Републике Српске који је синоћ доживио своје премијерно извођење.

Сјајну глумачку поставу чине Николина Фригановић, Љубиша Савановић, Александар Стојковић и Смиљана Маринковић. За сценографију је задужена Драгана Пурковић Мацан, а за костиме Јелена Видовић.

Како биљежи режисер представе, аутора текста, као и многе руске ауторе деведесетих година прошлог вијека, интересовала је тема биједе у транзицији. Готово код свих других аутора то су били (анти)јунаци са дна друштвене љествице, док је Галина занимала не само биједа до које су стигли понижени и увријеђени него, прије свега, они који су се у периоду транзиције и великих промјена обогатили.

А сваки вртоглави успон чека и вртоглави пад, како то обично бива, што је Галин, у ствари, и приказао у овом комаду, комедији горког укуса.

- Губитак људског лица, метафорично схваћено, једна је од валута којом се, по правилу, та цена плаћа. Међутим, када је реч о јунацима комедије “Лице”, та се цена за трговину и губитак људскости плаћа и дословно. А како би и могло другачије?!…Таква универзална ситуација, својствена свим постморалним друштвима, чини овај комад не само московским и руским, већ и нашим. Не знамо како ће се завршити та прича и да ли ћемо се икада више моћи искупити за свеопште, људско посрнуће у које смо огрезли обожавајући портрет Бенџамина Френклина на новчаници од 100 долара… Своја људска лица смо немилице трошили и, изгледа, потрошили. А нових ресурса, за сада, нема на видику - записао је Миленковић о овом комаду.

Прича “Лица” је прича о животима људи који као да лебде изнад реалности, јер немају додира са истинитим проблемима друштва и стварним свијетом који се урушава, јер су уплетени у мреже сопствених јадиковки за суштински безвриједним иметком, који им доноси име, нова лица (дословно и метафорички), али и очај и јад какав само новац може да донесе након што прогута оно људско у њима. Суноврат свијета приказан је и сталним пијаним стањем, у којем се налазе јунаци, које као да приказује стварну омамљеност и апсолутно посрнуће цјелокупног друштва.

- Не треба у себи таложити злобу, мржњу и завист, треба се трудити да це ослободиш тога. Природа је човјека усмјерила ка позитивним вриједностима... Гледамо око себе - ништа позитивно не проналазимо. Да, има таквих тренутака у историји. Ничег позитивног нема! Али, ми смо живи - у нашој земљи и то је прилично велика срећа. А сада, замислите ту планину лобања која се од земље уздиже чак до Мјесеца... ту планину мртвих, помислите на оне који више нису чак ни прах, већ једноставно, ништа, вакуум, празнина... Они су отишли тамо одакле су и дошли: у космос, у нигдину. А ми смо још ту... Лица нам нису као прије, али ипак ми смо још живи. Због чега? Због којих то заслуга нас још држе на овом свијету - ријечи су једног од ликова у представи, којег глуми Љубиша Савановић и који тим ријечима, у ствари, као да долази до неке спознаје и суштине, након чега остаје запитаност о томе да ли ико од њих може да врати своје лице или то, ипак, постаје немогуће једном када сва лица постану испразна и безлична.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.