Лажљивци који говоре истину

Живјети у овитку језика, с ријечима и од ријечи, данас, као и увијек, није било лако. Осуђени сте на пропаст, осуђују вас најближи, и сви они из окружења. A такав избор доноси нека виша сила…

У протеклом рату неке пјеснике милиција је чувала, неке хапсила, неки нису излазили из рова, неки су побјегли и нису смјели прићи рововима, не од непријатеља, већ од својих. A сви су с бакљом у души требали да показују војницима живота пут ка звијезди побједе. То могу здрави писци, али не мјесечари који народ воде преко непостојећег моста!

То је доказ да не могу Србе водити профитери – пауци рата, већ светосавски Срби, који се боре истином против лажи, а не заведени лекцијама које су научили у комунистичкој школи лукавости.

Ипак, да кренемо у опису врсте пјесника.

Пјесници снивачи живе у сновима и од снова стварају поезију, а она друга врста је увремењена, гледа у стварност и из те стварности се рађа поезија.

Они, који би се нашли између њих су проклети пјесници, налазе се између поезије и збиље, с једном ногом на земљи, а другом у облацима.

Узнесени и порицани, који су за једне обожени, за друге психопате, одбачени и неприхваћени.

Учени пјесници пишу за образоване људе, који се не додворавају просјечном читаоцу и широким народним масама.

Једни за такве кажу да су учени пјесници, а други да су луђаци који се играју ријечима, јер нису имали довољно играчки у дјетињству, а нису сазрели за социјални живот.

Прави, добар пјесник је све од тога, јер он је, што би рекао Жан Кокто, "лажљивац који говори истину".

Такав је био Бранко Миљковић, као и сви први пјесници, које вјетар времена не може избрисати из садашњости и будућности.

Салонски пјесници су аристократе, који не подилазе народним масама. Они нису ни национални будници, али ни режимски зависници. Неко им је омогућио да лагодно живе и пишу и објављују.

Режимски пјесници су најчешће епигони, који се удварају режиму, а у суштини су лажни пјесници, који су се намножили са мотивима да помажу у "буђењу" и "опстојању" нације. Лако се препознају, јер личе на невољену и одбачену дјецу. Они су изабрали пјесништво за лагодан живот и опстојање на елитном књижевном нивоу. Они су велики сплеткароши, који врло лако потисну праве пјеснике, којима или дају паре да им зачепе уста, а ако то не успије, прогласе их лудим или издајницима.

Њихова сабраћа су љигави пјесници, који причају једно, а раде друго. Они су бунтовни из личног разлога, јер бунтом желе да скрену пажњу на себе. Они ће прихвати помоћ највећих непријатеља, који су на високо позиционираним положајима, само да остваре своје циљеве, јер су двоједни, троједни, стоједни.

Њих највише презиру истински пјесници, јер су осуђени од "виших сила" да истински прикажу стварност која је јако сурова по њих. Они су пророци, као што је био Бранко Миљковић, који је пророчки закључио, са свијетлећим упитником на који свако зна одговор: "Aли, да ли ће слобода умети да пева, као што су сужњи певали о њој."

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.